Dokumentaciono-informativni centar Veritas podseća da se navršilo 28 godina od golgote Srba na kupreškoj visoravni u jugozapadnoj Bosni. Za ovaj ratni zločin do danas niko u Hrvatskoj nije procesuiran.
“Hrvatske jedinice, sastavljene od ZNG, HOS-a, HVO, 3. aprila 1992. napale su srpska sela na kupreškoj visoravni u jugozapadnoj Bosni. Brzo su napredovali, jer sa srpske strane nije ni bilo organizovane odbrane. Brojčano nadmoćniji, bolje naoružani i sa iskustvom iz rata u Hrvatskoj, do 6. aprila zauzeli su sva srpska sela, uključujući i opštinski centar gradić Kupres. Za nekoliko dana hrvatska vojska ubila je 54 srpska civila i teritorijalca, a oko 150 odvela u logore po zapadnoj Hercegovini i Hrvatskoj, u kojima su prošli pravu golgotu”, stoji u saopštenju Veritasa.
Ova organizacija podseća da su Hrvati 6. aprila u restoranu firme “Kvalitet” u Kupresu sakupili 60-ak teritorijalaca i civila i odmah po predaji, pred ostalim zarobljenicima, ubili Stevu Lugonju i Dragana Čelebića.
“Narednog jutra, oko četiri sata, polugole, po snegu i hladnoći, terali su ih pešice prema 23 kilometra udaljenoj Šujici i na tom putu iz vatrenog oružja likvidirali Žarka Živanića. Od Šuice su ih istog dana kamionom prevezli do Splita i usput ih fizički i psihički žestoko maltretirali. Po dolasku u Split, jedan hrvatski vojnik je, ničim izazvan, palicom udario Petra Spremu. Ovaj je glavom udario o ivičnjak nakon čega je počela da mu iz usta izbija pena”.
Svi zarobljeni, uključujući i Spremu, odveli su u “Loru” gde će ovaj Srbin nekoliko dana kasnije preminuti.
“U zloglasnoj Lori su zatekli desetak komšija zarobljenih u Donjem Malovanu i još neke Srbe iz Prebilovaca i Mostara. Tu se nastavlja sa mučenjima: spajanje na induktorsku struju poljskog telefona, ‘samoudaranje’ glavom u zid, međusobno udaranje zarobljenika…”
Ovim se golgota kupreških Srba ne završava zato što ih posle Lore, u kamionima odvoze za Zadar i razdvajaju u dve grupe, ali uz ponovljeni “tretman” zlostavljanja. Posle dva dana većinu ponovo trpaju u kamione osim osmorice Srba: braće: Ljupka i Ratka Milića, Spasoja Kanlića, Slavka Dragoljevića, Dušana Nikića, Mirka Čivčića, Dušana Milišića i Jovu Marića.
“Ostale dovoze u Eminovo selo kod Duvna, gde su ponovo doživljavali maltretiranja i iživljavanja. Nakon dva dana odvoze ih u Vrgorac. Ali ne sve. I ovde su osmoricu izdvojili: braću Dragana i Milivoja Mašića, braću Radovana i Marka Mašića, Ratka Lugonju, Đoku Marića, te Nikolu i Dušana Duvnjaka. U Vrgorcu maltretiranja kao i na predhodnim lokacijama. Od batina u ćeliji umire Mile Spremo zv. Migac, kojeg su logoraši morali pokopati u obližnjem kamenolomu”, navodi Veritas i dodaje da posle šest dana u Vrgorcu, zatvorene Srbe prebacuju u Ljubuški gde se nad njima iživljavaju sledećih 20-tak dana.
“Dana 14. maja 1992. dovode ih u Žitnić kod Drniša, gde je izvršena razmena. Na nosilima je razmjenjen i Stojan Zubić, koji će treći dan po razmeni od zadobijenih povreda umreti u kninskoj bolnici. Kupreški sveštenik Zoran Perković, koji je zarobljen sa ostalim Kuprešacima i jedan od najžešće maltretiranih, razmenjen je na istom mestu devet dana ranije, a na razmenu je došao sa osam slomnjenih rebara. Posmrtni ostaci dvojice Sprema su predati srpskoj strani u novembru 1993. godine. Od onih 16-orice, izdvojenih u Zadru i Eminovu selu, do danas ni traga ni glasa. A od onih koji su preživeli golgotu hrvatskih i hercegovačkih
kazamata, mnogi su u međuvremenu pomrli a oni koji su još živi, osakaćeni su i fizički i duševno. Od oko 5.000 Srba po popisu iz 1991, na Kupreškoj visoravni ih sada živi 500-600”, saopštava Veritas.
