Mada je smeštena na sam kraj Bulevara kralja Aleksandra, daleko od centra grada, Crkva Pokrova Presvete Bogorodice već godinama unazad jedna je od najposećenijih pravoslavnih svetinja u Beogradu. Najveća zasluga za to je, nema dileme, na sveštenstvu, a osobenost ove crkve je i u tome što od osmorice aktivnih sveštenika – čak trojica su prethodno služila ili potiču iz dijaspore – od Evrope do Australije.
– Sve se po blagoslovu Božjem događa, pa i to da je ovaj hram zahvaljujući trojici naših sveštenika objedinio dva kontinenta – poručuje protojerej stavrofor Jovica Vićentijević, starešina hrama Presvete Bogorodice.
Veza sa maticom
Objašnjava da im se prvi priključio jerej Gavrilo N. Rajić koji se iz Švajcarske vratio 2005. Zatim je 2009. stigao i protojerej stavrofor Dragan Predić koji je službovao u Norveškoj i na Islandu, a februara ove godine i jerej Nenad Prodić, rođen u Melburnu.
– To je očigledno prst Božji da se saberemo na jednom mestu – ponavlja i jerej Gavrilo N. Rajić (44).
Rajić je rukopoložen u sveštenički čin na Preobraženje 2002. godine u Srednjoevropskoj eparhiji, u Švajcarskoj.
– Sve do 2005. službovao sam u parohiji kantona Tićino-Lugano i taj period svešteničke službe je za mene bio veliki blagoslov. Neopisivo je, veoma bogato iskustvo služiti našem narodu u dijaspori, a posebno u ovom delu Švajcarske. U veri nema razlike između Srba ma na kojoj tački sveta živeli, ali se ta razlika oseti kad je reč o poimanju crkve kao institucije. Srpska dijaspora Crkvu ne doživljava samo kao mesto duhovnosti već i kao mesto realnog okupljanja zajednice. Nije preterivanje ukoliko kažem da je Srpska pravoslavna crkva za našu dijasporu najčvršća nit i veza sa maticom – priča otac Gavrilo.
Objašnjava da su tome umnogome doprineli ne samo ekonomske migracije, već i poslednji ratovi devedesetih.
– Za našu dijasporu Crkva je mesto sabiranja pravoslavnih vernika. Države i granice su se menjale, politički sistemi su se menjali, ali narod i vera su opstajali kao stubovi opstanka, bilo da je reč o Srbima iz Hrvatske, BiH, Crne Gore ili Srbije. Ta misija održanja i trajanja je od ključnog značaja. Da neko ne shvati pogrešno – crkva ne služi dijaspori da bi joj zamenila klubove gde će se okupljati. Crkva je brod koji plovi i koji sakuplja svoje stado bez obzira na kom se ostrvu nalazilo. Ona mu daje utočište i veru – naglašava otac Gavrilo i ističe i drugu, ništa manje bitnu misiju SPC u svetu.
– To je misija predstavljanja pravoslavlja, zračenja hrišćanske vere. Zato i ne treba da čudi što našim liturgijama prisustvuje i verujući svet iz drugih konfesija.
Kolom čuvaju korene
S ovom ocenom se slaže i protojerej stavrofor Dragan Predić (58), koji će u septembru proslaviti punih 35 godina svešteničke službe. “Vesti” su pisale o mnogim njegovim aktivnostima u dijaspori, a ovaj sveštenik te novinske članke je sabrao u posebnu – ukoričenu knjigu kao vredan trag za buduća pokolenja.
Prota Dragan je od 2000. bio sveštenik Britansko-skandinavske eparhije. Bio je i prvi stalni paroh u Norveškoj, a zatim i jedan od prvih sveštenika koji su uspostavili misionarsku parohiju na Islandu.
Početkom 2003. prelazi u parohiju u Helsingborgu u Kraljevini Švedskoj. Uz svesrdnu pomoć svojih parohijana osniva dečiji hor, a u hramu posvećenom Svetom Vasiliju Velikom podiže novi zvonik sa tri zvona i novi krst na crkvi, nastavlja sa oslikavanje unutrašnjosti crkve, ali i započinje izradu novog ikonostasa.
Tri godine kasnije, 30. septembra 2006, na svetoj arhijerejskoj liturgiji koju je služilo trojica episkopa SPC svečano je osvećen obnovljen hram čiji ikonostas danas važi za jedan od najlepših u dijaspori.
– Naši ljudi u dijaspori i te kako polažu na očuvanje svoje vere i kulture, ali generalno i u matici i u dijaspori imamo problem sa disciplinom u veri. Često se čuje objašnjenje da ljudi u drugim veroispovestima, posebno katoličkoj ili islamskoj, više veruju. Ali to nije tačno. Ti vernici su samo disciplinovaniji od nas, a to znači ne samo redovno dolaziti u crkvu, već i učestvovati u crkvenom životu. Zato i sada, a naročito dok sam služio u Norveškoj, našim vernicima ponavljam da smo mi sveštenici postavljeni zbog njih i da ne treba na nam se javljaju po onoj narodnoj “bez nevolje nema bogomolje”, odnosno samo onda kada ih zadesi neka muka – priča ovaj sveštenik.
Jerej Nenad Prodić (48), po stažu najmlađi u hramu Pokrova Presvete Bogorodice, ističe da je Srpska pravoslavna crkva u Australiji, gde je rođen, u pravom smislu stožer i svetionik oko koga se srpska zajednica okuplja bez obzira da li je reč o ljudima koji su se tu naselili posle Prvog ili Drugog svetskog rata ili u migracionom talasu zbog ratova devedesetih godina prošlog veka.
– Crkva je ta jedina institucija – taj stub koji ih vezuje za pripadnost narodu i veri. To je mesto gde se sabiraju i gde se trude da svoju decu vaspitaju u pravoslavnom duhu da nikad ne zaborave ko su i odakle su im koreni. Zato i ne treba da čudi što najveći broj srpske dece u Australiji zna da igra većinu srpskih kola, a to se, da se ne lažemo, teško može reći za decu u Srbiji ili nekim drugim srpskim zemljama u okruženju – priča ovaj jerej.
Majka monahinja u manastiru Grgeteg
Jerej Nenad Prodić rođen je 1973. godine u Melburnu gde su mu živeli roditelji poreklom iz Slavonije. Vaspitavan u pravoslavnom duhu, odmalena je želeo da svoj životni poziv posveti veri i Bogu, pa tako 1987. godine upisuje Bogosloviju Sveta Tri jerarha u manastiru Krka kod Knina, ali usled ratnih dešavanja bogoslovsko obrazovanje nastavlja u Bogosloviji u Beogradu koju završava 1992. Odmah potom upisuje Bogoslovski fakultet u Beogradu koji završava 1998.
Njegovim stopama je krenuo i rođeni brat, koji je sada sveštenik u Hramu Svetog Save, ali i majka, koja se godinu dana po smrti svog supruga zamonašila u manastiru Grgeteg u Sremskoj eparhiji. Ovaj manastir je trenutno najbrojniji ženski manastir SPC sa 45 monahinja.
Čudotvorne ikone leče i dušu i telo
Starešina hrama Pokrova Presvete Bogorodice, protojerej stavrofor Jovica Vićentijević ističe važnost ikona koje su izložene u ovoj crkvi.
– Od prve nedelje vaskršnjeg posta, uz blagoslov igumana manastira Hilandar, u našem hramu je izložena kopija ikone Presvete Bogorodice Trojeručica – jedna od svega nekoliko istovetnih kopija koje su se izrađivale upravo u ovoj svetinji. Budući da se originalna ikona čuva u Hilandaru, a da nisu svi u mogućnosti da obiđu ovu carsku lavru, a posebno žene koje nemaju pristup Svetoj Gori, izrađivane su verne kopije ikone, od kojih je jedna trenutno i u našem hramu. Budući da nismo često u prilici da bude u našem hramu, ovo je sjajna prilika da se naši parohijani poklone ovoj svetoj i čudotvornoj ikoni i celivajući je pomole se Presvetoj Majci Božijoj kojoj je naš hram i posvećen. Zato i ovom prilikom pozivamo sve, kako naše parohijane, tako i sve ostale vernike da dođu u naš hram i poklone se i pomole ovoj Svetoj ikoni Bogomajke. Nema molitve koja neće biti ispunjena, a koja je čistim srcem i sa ljubavlju upućena Presvetoj Bogorodici – ističe starešina ove crkve i dodaje da ništa manje vredna nije i verna kopija ikone Bogorodice Pećke koja važi i za zaštitnicu svih srpskih patrijarha.
– Reč je o jednoj od najvećih istorijsko-kulturnih i duhovnih blaga našeg hrama. To je o čudotvorna ikona, pred kojom su se dešavala razna čudesa i pred kojom je svaka molitva bivala uslišena, a što se dešava i dan-danas. Nastanak ove kopije ikone Pećke, koja se nalazi u našem hramu, vezuje se, najpre, za 29. novembar 1936. godine kada, blagoslovom njegove svetosti patrijarha srpskog Varnave, originalna ikona Pećka svečanom litijom biva preneta u naš hram iz zgrade Patrijaršije gde je te godine doneta iz Peći radi versko-moralnog buđenja i jačanja vere u prestonom gradu. Originalna ikona “Pećka” bila je u našem hramu sve do februara 1937. godine. Hram je svakodnevno bio prepun vernika koji su dolazili radi poklonjenja ovoj svetinji i tih dana dešavala su se razna čuda i isceljenja. Za vreme boravka čudotvorne ikone, akademski slikar Ivan Dikij Rus izradio je vernu kopiju ove čudotvorne ikone, a beogradski kujundžija Kosta Pašković napravio je i identičan okov. Na kraju je napravljen i poseban tron u duborezu. Od kako je originalna ikona vraćena u Peći, ova verna kopija ostaje u našem hramu do dan-danas te se i dalje dešavaju čuda i isceljenja. Od tada, vernici dolaze u naš hram svakog petka, kako bi prisustvovali i aktivno učestvovali u akatistu, koji se od tada pa sve do sada čita pred ovom ikonom – priča protojerej stavrofor Jovica Vićentijević i podseća da je ikonu Bogorodice Trojeručice Sveti Sava dobio iz manastira Svetog Save Osvećenog, a po predanju, ikonu je naslikao sam Sveti apostol i jevanđelista Luka.
Prilagođavanje i snalaženje
Otac Gavrilo N. Rajić kaže da je sveštenička služba u dijaspori, posebno u ranijem periodu podrazumevala i svojevrsnu žrtvu i sveštenika i njihovih porodica, ali i samih vernika.
– U dijaspori niste samo sveštenik, već u nekom trenutku ste i ambasador ili zastupnik države iz koje dolazite. Istovremeno, u mnogim mestima gde još nisu izgrađeni naši hramovi, sveštenici i narod se snalaze kako to prilike dozvoljavaju. U mnogo prilika sam bio prinuđen da iznajmljujem objekte da bih u njima bogoslužio, a to je značilo da dođem mnogo pre početka liturgije i prostor prilagodim pravoslavnom bogosluženju, a zatim da po završetku službe sve vratim u pređašnje stanje. U otadžbini je posao sveštenika u tom smislu mnogo lagodniji, odnosno mnogo manje se bavim stvarima koje me odvlače od mog osnovnog, svešteničkog poziva – priča otac Gavrilo N. Rajić.
Vratio se zbog kćerki
Protojerej stavrofor Dragan Predić kaže da se 2009. vratio u Srbiju na nagovor kćerki.
– One su insistirale da studiraju u Srbiji, tako da sam imao sreće da dobijem parohiju u Beogradu. Sve tri su uspešno završile fakultet. Najstarija je arhitekta i sa suprugom živi u Australiji, a mlađe su u Srbiji i rade u dobrim inostranim firmama – ponosno ističe prota Dragan.
