Aranđelovac je tog 10. avgusta 2021. spremao doček kakav priliči olimpijskoj šampionki. Reka ljudi slila se na ulice grada pod Bukuljom. I staro i mlado izašlo je ispred kuća, došlo do centralnog trga, da pozdravi devojku koja nije samo osvojila olimpijski tron, već je objedinila sva tri zlata – uz ono iz Tokija, evropsko i svetsko. Rezultat za divljenje, aplauz, naklon. Poklonio se Aranđelovac, ali i cela Srbija, tada 25-godišnjoj heroini. Krajem godine Jovana je dobila naklon od “Vesti” pošto je izabrana za najbolju sportistkinju našeg lista za 2021.
A sve je počelo slučajno, još u vrtiću. Devojka rođena u Švajcarskoj – proslavila je Šumadiju!
– Rođena sam u Brigu, kao i starija sestra, kasnije i mlađa i brat. Roditelji su odlučili da odrastamo u Srbiji. Kada sam imala dva meseca, poslali su me kod babe i dede, da oni brinu o nama. U Aranđelovcu sam išla u vrtić, tu sam i počela da treniram. Pojavila se Roksanda Atanasov, koja je držala školicu karatea u svim vrtićima. I, sestra Jelena i ja smo se upisale, kao i na sve sportove koji su se nudili. Svuda smo morale da budemo prve. Karate nas je privukao – priča gošća “Vesti” Jovana Preković.
Prijateljska konekcija
Roksanda je trasirala vaš životni put?
– Bila je pozitivna, znala je sa decom. Sport nas je privukao, ali ona je imala veliki uticaj. Roksanda ima važnu ulogu u mom životu. Imala sam četiri godine kada smo se upoznale. Ceo karate put je kompletno išao sa njom. Vodila me je, kao i moju sestru, kasnije i mlađu i brata, svi smo bili u klubu koji se tada zvao Knjaz Miloš, spojila nas je njena energija. Uvek nam je govorila da ćemo biti šampioni, životni, u karateu, gledala sam na koji način to priča i prepoznala sam se. Želela sam da idem tim putem. Mnogo smo se tu povezale. Uspevala sam sve ono što je zamislila i kao takmičar i kao trener da realizujem, pa smo stvorile jednu čvrstu konekciju, ne samo trenersku, već i prijateljsku.
Kako je biti olimpijska šampionka?
– Lep je osećaj. Najviše sam to osetila kada sam se popela na pobedničko postolje. To je bilo mojih pet minuta slave. Ne mogu to da opišem. Trajalo je za vreme ceremonije, himne, a kada sam sišla sa postolja bila sam u fazonu “to je bilo to, idemo dalje”. Tako sam se postavila, nisam želela da živim u slavi. Doživela sam trenutak na uzvišen način i ostavila sam to gde treba da bude i krenula dalje. Imala sam iskustva sa velikim uspesima, gde sam se “zaglavljivala” kada sam postala svetski prvak. Šest meseci sam živela kao svetska šampionka, a to je, zapravo, bio jedan dan. Prošlo je, treba da nastavim život i spremam se za neke druge stvari. Lep je osećaj, da mogu da ponovim, ponovila bih sigurno. Trudim se da uživam u celoj slavi koju nosi olimpijsko zlato, ali ona ne traje večno. Moram da se okrenem stvarima koje će me ispunjavati, davati neke druge emocije.
Boginja sa Bukulje
Koliko vam se promenio život?
– Promenio se dosta, zbog toga što sam postala javna ličnost i što me ljudi prepoznaju. Samo na taj način. Ovako… Uvek sam se trudila da vodim neki normalan život – idem na fakultet, treninge, družim se sa društvom, porodicom, uživam u malim stvarima. Jedina promena je medijska pažnja, jer karate generalno nikada nije bio toliko medijski propraćen i privlačio pažnju ljudima, ali otkako je doneo olimpijsko zlato, malo se situacija promenila.
Šta vam je draže, doček na balkonu, ili u Aranđelovcu?
– Uf! – ote se uzdah Jovani. – Oba su mi draga. Ono u Beogradu sam već viđala, nekako sam se pripremala za to. Međutim, koliko god da sam se spremala, nisam očekivala onako nešto. Osetila sam se uzvišeno, kao neka boginja, jer neverovatno koliko je ljudi bilo i koju su energiju slali. Nisam mogla da se obuzdam i iskontrolišem sa emocijama, s obzirom na to da su tu bili sportisti koji su već bili na balkonu, prošli sve te stvari, ja, kojoj se prvi put to dešava, mogla sam da se zaletim da skočim na masu i da ne žalim! Uopšte! To je nešto neverovatno. Ljudi su bili srećni zbog naših uspeha, plus je ekipa na balkonu bila neverovatna – analizira Prekovićeva, pa nastavlja:
– Što se tiče Aranđelovca, znala sam da će nešto da se dešava, ali kada sam u 23 časa videla babe i dede da izlaze iz kuće, da su svi na ulicama, doživela sam šok! Zanemela sam. Nisam znala šta da kažem. Kada sam išla prema centru grada, bila je tolika gužva, da je obezbeđenje moralo da me sprovede do bine. Bila je to dobra žurka. Uzela sam mikrofon, nisam znala šta da kažem, samo sam skakala, pokazivala medalju i takođe sam htela da skočim u masu. Tu je bilo mnogo onih koje poznajem moji školski drugari, prijatelji iz kluba, komšije, rodbina. Bilo je neverovatno.
Zaboravila na poslednji poraz
Da li pamtite kada ste poslednji put izgubili meč?
– Pamtim… Bilo je to 2020. pred koronu. Poražena sam od devojke koju sam pobedila u finalu Olimpijskih igara.
Koji vam je poraz najteže pao?
– Bilo je to u nekoj borbi Serije A, što je niži rang od Premijer lige. To je za mene bio težak period. Umrla mi je baba, a ja sam posle toga otišla na takmičenje. Ušla sam u finale, gde sam poražena. Verovatno je cela situacija uticala na mene. Neprihvatljivo mi je da budem druga i onda je to verovatno dodatno otežalo situaciju.
Pričalo se da završavate karijeru?
– Svašta se priča – smeje se Jovana, dok gleda na sat jer žuri na ispit. – Ispunila sam maksimume u sportu. Osvojila sam sve što je moglo i vrlo je teško naći motivaciju za dalje, s obzirom na to da karate nije tako materijalno isplativ i ne pruža neku sigurnost. Sa olimpijskom medaljom imam nacionalno priznanje, ali tek kada napunim 40 godina. Zaposlena sam u Ministarstvu odbrane, imam posao u sportsko-vojnoj jedinici, ali smatram da treba da završim fakultet, da se posvetim nekim normalnim stvarima koje će mi omogućiti da živim do nacionalnog priznanja. Još nisam donela odluku da završavam karijeru, idem u penziju i kraj, sebi sam dala vremena.
Sigurno vam nije bilo lako u prethodnom periodu?
– S obzirom na to da je postolimpijska godina i te kako teška za svakog sportistu koji je prošao kompletan ciklus priprema, tako da sebi dajem vremena da vidim da li opet mogu da se takmičim, idem na treninge sa onakvom motivacijom i željom. Takva sam osoba – ili dajem celu sebe, ili neću to da radim. Kompleksno je. Vi ste sve vreme u centru pažnje, sve se vrti oko vas i sad hoćete da izađete iz toga, da vidite šta se dešava oko vas, šta je realnost. Zato sam odlučila da se malo povučem, da vidim da li želim, ili ne želim dalje. Nisam spremna da kažem da završavam. Čekam neke moje znakove, znam da će se oni pojaviti.
Možda je jedan od znakova što ste se preselili u Beograd?
– Ja sam večiti putnik. Malo sam u Beogradu, malo u Aranđelovcu, malo u inostranstvu. Nisam se skroz stacionirala. Malo putujem. Mislim da se neću skoro skrasiti.
Roksanda je surova
Kako je raditi sa Roksandom?
– Veoma je zahtevna. Žena je, to sam tek sad videla, kada sam se malo distancirala, postavila njene principe i stavove i bilo je ili hoćeš, ili nećeš, ti biraš. Sada vidim, ja sam htela to sve, ali vi ste u nekom senzitivnom periodu 12-14 godina, a ona je tako postavila – mora da se ide na trening ujutru pre škole, vas mrzi da ustanete za školu, a kamoli da idete na trening pre toga. Haos! Sada to gledam sa neke distance… Ipak, ona je znala, imala je viziju kako doći do evropskog, svetskog, olimpijskog postolja, tako da sam ja neko ko je opstao, kao još jedna moja drugarica. To je bilo tako striktno, disciplinovano, pošteno, čisto i zahtevalo dosta odricanja. Tražila je da se bude u sali, da se razmišlja šampionski, da stvari budu korektne, da bi tebi bilo korektno, da daš sto odsto sebe, ako veruješ, da će to kad tad doći na rezultatsku naplatu.
Ispostavilo se da je to odličan recept?
Mnogo je zahtevna, ali mi je drago što je deo mene i što sam deo nje, jer nas dve smo jedna drugu gradile. Roksanda je donekle videla put do Svetskog prvenstva, ali do Olimpijskih igara je svim karatistima bilo nepoznato. Nas dve smo kroz kampove išle zajedno, kroz takmičenja, Premijer lige, u tom ludačkom sistemu koji je trajao tri godine, tražila sam od nje da bude što bolji trener, ona je od mene zahtevala da budem bolji takmičar. Taj odnos trenera i sportiste mora da bude uzajaman, zato što je, po meni, to jedini način da i trener i takmičar rastu i budu najbolji. Surova je – kroz osmeh će Jovana.
Koji je vaš životni moto?
– U poslednjih osam meseci – “samo uživaj u životu”!
Poruka mlađim naraštajima?
– Uvek kažem – verujte u snove. Moraju da veruju, da imaju idole. Vera ne sme da se izgubi nikada, jer kada se to desi, ljudi se izgube. Poručila bih im da slede snove, veruju u sebe, slušaju roditelje, da nađu nešto što ih istinski ispunjava i da to prate. Vrlo je važno da roditelji budu uz njih i da ih deca slušaju, jer da, recimo, nisam poslušala mog oca, koji me je u jednom trenutku, kada sam želela da odustanem, vratio u dvoranu, ništa od ovoga ne bi bilo – zaključuje Prekovića.
Karate opet na OI
Da li mislite da će se karate ponovo naći na Olimpijskim igrama?
– Verujem da hoće. Kako i na koji način, videćemo. S obzirom na to da su ljudi koji trenutno rade u Svetskoj karate organizaciji uspeli da iznesu karate do Igara, verujem da će doći neki novi, koji će ponoviti uspeh. Oni koji su doveli karate do OI, ulaze u istoriju. Medalje su njihove. Naći će se put. Uvek se nađe, ako je nešto kvalitetno i vredno.
Još nezrela za trenera
Da li biste mogli da budete – Roksanda?
– Ne znam… Razmišljala sam da li mogu da se posvetim tako nekome, dam celu sebe… Mislim da još nisam zrela za tako nešto. Smatram da sa neke druge strane moram da se ispunim kao osoba, da bih mogla da se latim takvog posla, kao Roksanda.
Sestra presudila
Sestra Jelena je prekinula sa karateom zbog povrede. Da li mislite da bi vas prevazišla da nije bilo toga?
– Roksanda je pričala da je moja mlađa sestra, Ivana, bila najveći potencijal, ali je nju pubertet odvukao na svoju sestru. Jelena je starija i uvek sam, kao svako mlađe dete, želela da budem kao ona i da je pobedim. To mi je uvek bio cilj. Ona me je vukla da budem bolja. Kako je Jelena gradila sebe, kao takmičara, terala je i mene da uspem. U jednom trenutku se povredila, a ja sam bila u punoj snazi. Prestigla sam je i nastavila dalje, a Jelena je odustala, jer je krenula i na fakultet, koji je zahtevao putovanja, a ona je postala svesna da ne može da izađe na kraj sa svim.
Inače, porodicu Preković čine još mama Snežana, tata Miroslav i brat Ilija.
Nisam htela pod drugu zastavu
S obzirom na to da ste rođeni u Švajcarskoj, da li vam je palo na pamet da se takmičite za drugu zemlju?
– Nije da nije… Čak sam i tri-četiri godine pre Olimpijskih igara imala ponudu da se borim za Katar. Međutim, nisam bila zrela ni psihički spremna da promenim državu. Volim svoju zemlju. Uvek sam želela da se takmičim za Srbiju i odluka o promeni ne bi bila prava. Drago mi je što sam poslušala sebe, ali i ostatak tima koji je radio sa mnom, da ostanem pod zastavom moje zemlje i njoj donosim medalje.
Špagete specijalitet
Kada vam neko dolazi na ručak, ili večeru, šta spremate? Ili naručujete?
– Ne bih naručila, spremila bih neke špagete, sa recimo belim sosom, pečurkama, piletinom. To mi je omiljeno. I kari sos.
“Vreme smrti” izmamilo suzu
Omiljeni lik iz crtanog filma?
– Goku, Zmajeva kugla.
Knjiga koja je ostavila na vas najjači utisak?
– Jedina uz koju sam plakala je “Vreme smrti”, od Dobrice Ćosića. To mi je izazvalo najjaču emociju, jedina knjiga uz koju sam počela da plačem.
Pre nego što ste se popeli na olimpijski tron izjavili ste da biste voleli da upoznate Novaka Đokovića, Ivanu Vuletu?
– Kada sam bila klinka, oni su me uvek fascinirali sa svojim stavovima, uspesima, životnim postavkama, što imaju te prave šampionske crte koje ja veoma poštujem i cenim. Prepoznala sam da imam neke njihove crte, pa me je to možda najviše privlačilo. Želela sam da se istaknem kao oni, ali karate u Srbiji nije tako medijski popularan sport, pa je bilo teško. Morala sam da postanem olimpijski šampion, da bi ljudi čuli za mene, a Ivana, recimo, nije olimpijski prvak, Đoković takođe, ali su u žiži. Novaka nisam imala prilike da sretnem u Tokiju, otišao je kada sam ja dolazila, a Ivana je bila tu, fokusirana na ono što je čeka. Želela je i te kako da pobedi, ali neke kockice se nisu poklopile. Nadam se da će se takmičiti u Parizu 2024.
