Da li je samit u Berlinu koji su sazvali Merkel i Makron bio fijasko ili prvi korak u evropskom preuzimanju inicijative za rešenje sukoba Beograda i Prištine? O tome komentatori nemačke štampe imaju različita mišljenja.
Ima li išta dosadnije od samita Evropske unije sa državama zapadnog Balkana?“ pita se konzervativni “Velt”.
List dodaje da su “Angela Merkel i Emanuel Makron stavili su Vladimiru Putinu i Donaldu Trampu do znanja da je Balkan naša interesna sfera i da Evropa ne želi mešanje izvana. Sada EU mora da pokaže da je zaista u stanju da sama reši preostale konflikte u regionu. Kada se Jugoslavija raspala 1991, tadašnji ministar spoljnih poslova Luksemburga Žak Pos rekao je da je kucnuo čas Evrope. Čista umišljenost. Zna se da se EU pokazala kao nesposobna da spreči ratove na Balkanu i da su oni okončani tek nakon intervencije SAD i NATO”.
“Bosna i Hercegovina bi se raspala da zapravo nije protektorat EU. A između Srbije i Kosov vlada Hladni rat. On mora da se okonča, i Srbija i Kosovo bi trebalo da jednog dana postanu članice EU. A to Putin želi da spreči, želi da otrgne Srbiju od uticaja Zapada i na granici Evrope stvori još jedan rastući sukob.
Da li je stoga opet umišljenost ako se EU opet nameće da spreči to igranje sa vatrom? Nije. Činjenica da Merkel i Markon sazivaju samit u Berlinu u ime Unije, još jednom pokazuje da centar moći EU odavno nije u Briselu već u Savetu predsednika i premijera koji imaju legitimitet i sredstva da vode robusnu politiku.
Doduše, Kosovari misle da Amerika mora da uzme učešće u pregovorima, a Srbija uvodi u igru svoju nekadašnju saveznicu Rusiju. Ali EU je izgleda odlučna da sama reši probleme i onda, ako baš mora, dobije blagoslov SAD i Rusije. Ako EU želi da je shvate ozbiljno u svetskoj politici, mora da pokaže da je makar u stanju da zavede red u sopstvenom dvorištu”, zaključuje “Velt”.
Makron, a pogotovo Merkel nemaju sta da kazu. Najpre moraju da se oslobode jarma i dosegnu slobodu. Nemacka je jos uvek porobljena zemlja i tamo jos uvek vazi Kanzlerkodex – koji mora da potpise svaki novoizabrani kancelar – u kome stoji da Nemacka za svaku vazniju stvar najpre mora da pita Vasington.