Draga redakcijo, pišem vam u nadi da ćete ovo objaviti, kako bi sav narod saznao koliko je, u stvari, teško pomoći našem ugroženom narodu. Ja Andrea G. (24), moj otac Radomir C. (44) i moja kuma Željka B. (27) smo krenuli iz Austrije u BiH sa prikupljenom humanitarnom pomoći, koja je mogla, u našem slučaju, stati u vozilo od mog oca – mali bus ispod 2,5 tone. Na samom početku želimo da naglasimo da se ne radi o ličnim nesporazumima sa pojedinim vladajućim kategorijama u BiH, nego o ponašanju pojedinih pripadnika njihove carinske službe. U konkretnom slučaju granični prelaz Stara Gradiška. Kao i mnogi drugi prijatelji i poznanici, krenuli smo i mi sa prikupljenom pomoći – većinom hrana i sredstva za higijenu za bebe (pampers, vlažne maramice, teglice i mleko u prahu) – u pravcu BiH. Jedini cilj nam je bio da koliko-toliko pomognemo našem ugroženom narodu, ne žaleći sebe i svoje slobodno vreme. Uz maksimalnu podršku putnih službi Austrije, Slovenije i Hrvatske, ubrzo smo bili na graničnom prelazu Stara Gradiška, radujući se da ćemo u narednih nekoliko sati moći da predamo i podelimo pomoć koju smo nosili. Na pitanje carinskog radnika Zorana šta prevozimo, odgovorili smo ponosno da vozimo humanitarnu pomoć za ugroženi narod. I, to je bila naša greška! On je odmah oduzeo pasoš mog oca, koji je bio vozač rečima: "Ovo je Bosna, ovo nije jednostavna država". Te reči su nam se urezale u srce. Pošto smo ostavili vozilo sa strane, misleći da će se čovek šali, carinski radnik je objasnio mom ocu da mora da ide na terminal i da odradi čitavu carinsku proceduru. Uprkos tome što smo imali potvrde od Crvenog krsta odakle i gde je roba upućena i pored cele papirologije koju smo mu pokazali, on ni u jednom trenu nije pogledao u kombi, nego je sam odlučio da nam oteža situaciju. Pokušali smo da mu kroz suze objasnimo (Željka i ja) da je to samo hrana za bebe. Njega to nije zanimalo i samo nam je objasnio da to ništa ne vredi i da se kompletna roba mora ocariniti. Odustali smo od molbe i krenuli prema terminalu za kamionom. Nažalost, ni tu nismo naišli na razumevanje. Posle nekoliko uzaludnih pokušaja morali smo se pomiriti sa činjenicom da ćemo noć provesti na granici. Kada smo konačno dočekali odgovornog gospodina, nadajući se pozitivnim rešenjem, dočekalo nas je iduće neugodno iskustvo. Dovoljno je reći da smo posle, ni sami ne znamo koliko sati, posle detaljnog popisa robe koji smo morali položiti, posete sanitarnog inspektora i veterinarske službe, dočekali da naš slučaj bude predat carinskoj službi. Tek negde kasno posle podne dobili smo tu toliko očekivanu dozvolu da uđemo u našu voljenu zemlju da podelimo pomoć. Toliko sam razočarana od ponašanja našeg naroda da sam se istog dana i odrekla moje voljene Bosne – gde sam uvek sa tako puno ljubavi išla. Taj dan sam postala prava Austrijska državljanka zahvaljujući velikoj Vladi BiH. Ne bih ja ovo pisala, da je to bila samo jedna osoba, nego me je tog vikenda razočarala čitava BiH. Zato, dragi naši prijatelji, ovime želimo da vam poručimo da ukoliko želite da pomognete našem ugroženom narodu, da se dobro raspitate, kako i na koji način možete učiniti i koja vam je dokumentacija potrebna. Jer, Vlada BiH stalno izmišlja neka nova pravila, kako bi pošiljke pomoći što više otežali i naplatili. Mi smo pored svih poteškoća naš cilj ostvarili. Našli smo ljude koji su bili spremni da prime upućenu robu i srećni da to mogu uručiti onima, koji to željno iščekuju.
Andrea, Radomir i Željka
Austrija
