Da je Stevan Sremac važio za jednog od najobrazovanijih ljudi svog vremena bilo je dobro poznato, a kakav je bio profesor, opisao je njegov đak Miloš Trivunac, potonji predavač na Beogradskom univerzitetu.
Poslednjih decenija 19. veka radilo je na jugu Srbije tek četiri-pet profesora sa bednim platicama, od stotinak dinara za mesec. Pukovnici su, poređenja radi, primali 600 dinara, a članovi Državnog saveta 1.000 dinara, dok je pristojan ručak u Beogradu tada koštao 2,5 dinara.
Sa novcem su dobro stajali uglavnom spretni trgovci, uglavnom poreklom Cincari, ugledni penzioneri političari, zelenaši i – niko drugi. Ili, kako je Sremac glasno primećivao: “Velikim lopovima daju orden, a male vešaju.”
Slično je, nešto kasnije, uočio i etnopsiholog Vladimir Dvorniković u “Karakterologiji Jugoslovena”, koji kaže: “Naši prvi umni ljudi imaju toliko da im traje od prvog do sedmog u mesecu.” Iako jedan od najvećih srpskih pisaca, Sremac nikad nije stekao ni kuće ni kućišta, pa je zato jetkim humorom, i sa jasnim prezirom pisao o raznim varoškim gazdaricama, Kajkama i Cajkama, koje su parazitski živele i od njegove kirije.
Obrnuo Njegoša
Sremac je poslednjem razredu gimnazije predavao Njegošev “Gorski vijenac”. Miloš Trivunac je kasnije imao priliku da i u Srbiji i u inostranstvu sluša dosta univerzitetskih profesora kako predaju o delima čuvenog crnogorskog vladike i književnika, ali je ipak tvrdio da to niko nije radio bolje od Sremca. Ipak, Njegoš bi se prevrnuo u grobu da je znao kako je Sremac upotrebio jedan njegov poznati stih.
Kada je beogradska književna bratija zamenila dan u noć u kafani Dardaneli, tu su bile neizbežne kasirke, razne Mice, koje su gostima pravile društvo dok su ovi imali para. Jedan profesor miran i stidljiv, sav u grčkoj filozofiji, ali u sitno doba izroni iz njega podsvest, pa zagrli kasirku, a Sremac mu dobaci čuvene stihove na crnogorskom dijalektu: “Ovako sam starac naučio.”
