Vremena se menjaju, guraju napred, samo u mojoj zemlji kao da je sve krenulo u rikverc. Kao da Kosovo nikada i odvajkada nije bilo srpsko – pa ko da više; kao da Vojvodina oduvek nije bila srpska Atina – pa može i bez Srbije; kao da se u Srebrenici zaista dogodio "genocid" – napisa B92 i osta živ, a mudro rukovodstvo države ni da bekne; kao da nam je Nemačka oduvek bila majka Jevrosima, a Rusija "buva u kožuvu"; kao da u našim životima nema druge ideje nego pijanstava za Evropskom unijom; kao da nam je NATO i evroatlantizam svetiji od svetosavalja…
Rikverc! Rikverc! Rikverc!
Ima li ko malo mozga i zrno kuraži da šapne reč na uvo Velikom Veziru? Ima mozga, ali nema petlje. Nije Srbija nikada bila bez pameti, nego je Srbiji izgubila hrabrost da izađe pred Velikog Vezira i kaže mu da je dara prevršila meru.
Ponovo oživeo kult ličnosti. Niko da pisne. Opasno po život. A Veliki Vezir se razmahao izgubljen u iluziju neprolaznosti sile, dok mu epigoni oko njega – partijski i drugi – pevaju tropare u slavu njegove svetosti i neprolaznost njegove neprolaznosti.
Slika i prilika vakta iz vezirskog Travnika kada je ono Alija Kazaz bio krenuo sa "delegacijom" uglednih Travničana da se požali veziru, Dželaludin paši, na njegovog slona i slonovu tursku pratnju, koji su činili zulum po Travniku:
"Mene su, svetli pašo, poslali ispred cijele čaršije, ne da ti učinim biuzur tebe (da te uznemiravam), nego da zamilim tvog tefterdar efendiju, da ti on, biva, kaže našu želju i našu molbu."
Pa kada se već osokolio da sam izađe pred Vezira – jer su ostali delegati usput svi nekuda umakli u travničke bašte i avlije – Aljo Kazaz nemade druge nego da se sam isprsi pred Dželaludin pašom, pa prikupivši daha i snage nekako nastavi: "Ovaj tvoj fil (slon), biva, dika je i ukras našeg grada i naša bi čaršija bila rada da nabaviš još jednog ovakvog, pa da možemo da se ponosimo pred čitavom Bosnom, a živinče da nije samo i bez svoga roda, biva. A već mi smo se toliko navikli da svoj hajvan ne volimo koliko njega…
Eto, to je što su me poslali da ti kažem i da te zamolim ispred sve čaršije, a ti znaš najbolje šta ćeš i kako ćeš. Samo, što je do nas čaršijskih ljudi i tri i četiri ovakva slona da nabaviš nama neće biti teško… I da ne vjeruješ ako čuješ neke druge riječi koje samo lažni i nevaljali ljudi mogu da iznose, a sa kojima mi iz čaršije ništa nemamo i nećemno da imamo. I oprosti što sam ti – i nehotice – pred oči došao."
To reče Aljo Kazaz, a Veliki Vezir ga pogleda i napući one njegove usne:
– Dobro, dobro, vidim šta hoćete i šta mi poručujete. I da vam odmah kažem: bojim se da ćete vi morati najpre da promenite vašu svest i vaš odnos prema slonu. A šta će biti sa mojim slonom, kad promenite vašu zatucanu svest, odgovoriću vam dok se posavetujem sa Angelom Merkel.
