Mnogo je mastila potrošeno da se pokaže i dokaže kakva je sve dugoročna i temeljna šteta time naneta srpskim nacionalnim interesima. Naša deca i unuci osetiće na svojoj koži u danima koji dolaze kakve posledice nosi lažna mirotvoračka akcija vladajuće većine i njihovih nalogodavaca iz sveta.
Kažemo nalogodavaca jer niko normalan, mudar i rodoljubiv nikada ne bi posegao za ovakvim mehanizmom dokazivanja svoje nevinosti – da sam sebe optuži za genocid u ratu u kome je zaradio poziciju najprogonjenijeg i naroda s najvećim gubitkom u svakom pogledu.
S druge strane, šta je korisno i dobro postignuto ovim političkim pamfletom srpskog parlamenta, za koji je osim poslanika vladajuće većine, bilo i – prema istraživanjima – 20 odsto građana?
Da li smo konačno saznali najveći deo istine o onome što se dogodilo u Srebrenici? Koliko smo danas sigurniji nego juče da je zaista reč o skoro 8.000 žrtava, kada se upravo ovih dana dokazalo da je na tom famoznom spisku, koji niko nije video, a još manje neko dokazao njegovu valjanost, i 500 živih, zdravih i pravih? Da li je glasačkoj mašini u srpskom parlamentu neko ponudio makar jedan pouzdan dokaz o bilo kom od tih drastičnih podataka vezanih za Srebrenicu? Zašto su srebreničke žrtve, uz sav pijetet prema njima, važnije od svih drugih u tom krvavom građanskom ratu?
Očito je posle ovog sramnog čina srpskog parlamenta, u kome smo sami sebi presudili za ratni zločin i genocid, više otvorenih pitanja, pa nam ni za mrvicu nije bliža istina o tamošnjim događajima.
Na drugoj strani, navodno pomirenje u regionu kao motiv donošenja deklaracije doživelo je debakl: izglasavanjem ovog političkog pamfleta namestili smo se ekstremistima drugih nacionalnosti, pa je imidž Srbije ponovo stigao na stub srama, za najveći deo ljudi očekivano. Nismo se dovoljno samokaznili, glasi odgovor. Uz to, navodno podeljene muslimane u Srbiji uspeli smo ovom deklaracijom da ujedinimo i zbližimo. Samo po sebi to nije loše, ali je tragično što su se oni izmirili u jedinstvenom nastupu – protiv Srba.
Zapravo, u slučaju Srebrenice, sve je isto kao i pre, samo je ovog puta u igrokazu zvanom srpska krivica učestvovala i zvanična Srbija, suprotstavljajući se sopstvenom narodu. Generalni projekat obesnaživanja Srbije, kao nekadašnje regionalne sile Balkana, na svaki način se naslanja na politiku vođenu više od pola veka pod Brozom u nekadašnjoj SFRJ, pa je stoga svaka satanizacija, bez pravih argumenata i stvarnih činjenica, dobrodošla.
Nekada je to radio Joža iz Kumrovca, danas to radi Boris s Vračara. Vladavina na račun pretpostavljene srpske krivice stari je usud zbog koga se danas cepaju pasoši među Srbima u svetu i diskretno škripi zubima u tišini političkog Velikog petka koji je Srbija dočekala. Put do njenog novog vaskrsenja biće zato mučan i težak.
Broz je vaskrsao. Vaistinu je, kao Tadić, vaskrsao!
