Reditelj Radivoje Raša Andrić dobitnik je ovogodišnje nagrade Gran pri “Živojin Žika Pavlović” Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije, za film “Leto kad sam naučila da letim”, koji je bio veoma gledan i u dijaspori. Ovim ostvarenjem posle duge pauze na velika vrata vratio se u bioskope, a na projekcije su organizovano išli i učenici srpskih dopunskih škola.
“Tri palme za dve bitange i ribicu”, “Munje”, “Kad porastem biću Kengur”, serije “Mile protiv tranzicije” i “Otvorena vrata” su ostvarenja koja su osvojila publiku.
Rođen je u Sarajevu 8. jula 1967. godine. Karijeru je počeo kao pozorišni reditelj. Veliku ulogu u njegovom talentu ima nasleđe i odrastanje, uz oca Vladimira, dečjeg pisca, pesnika, reditelja, urednika i majku Bojanu, televizijsku rediteljku. Baka je bila načelnik vojne bolnice u Sarajevu.
Iako u Sarajevu nije nikad živeo, sve raspuste je provodio kod bake i deke. A i danas rado i često dolazi u ovaj grad, gde mu žive mnogi prijatelji. Roditelji ga, kako kaže, nisu sprečavali ni u čemu, ali su ga nežno usmeravali. Vodio je oca da gleda Brusa Lija, Bada Spensera i Terensa Hila u “20. oktobar”, a on njega u Kinoteku na “Bal vampira”, “Arsenik i stare čipke”, “Dr Strejndžlava”… Od roditelja je naučio šta znači dobar film.
Replike iz njegovih filmova znaju se napamet i razmenjuju u svakodnevnom govoru. Na velikom platnu ga nije bilo od 2004. godine do ovog februara. U jednom intervjuu je rekao da je još ranije zaključio da prolazi vreme filmova, a da dolazi era serija, i to se ispostavilo kao tačno. Radio je dve velike serije, dugačke, komplikovane i skupe, koje na kraju nisu bile snimljene.
“Ostatak vremena otišao je malo na lenjost, malo na odbijanje na konkursima, malo nedostatak pravog scenarija, zatim reklame koje sam radio, ali i filmovi u kojima sam bio pomoćnik režije. I tako prođe 17 godina”.
Godinama je odbijao da radi reklame, a kada je uradio prvu, svi su bili oduševljeni. Za sebe kaže da nije preterano ambiciozan čovek. Nije jurio projekte. Jedini recept za uspeh je predan rad. Za dobar film, kaže, potrebno je vreme jer se mora biti talentovan da bi se baš iz prve snimio super film. Napisao je knjigu “Kako snimiti film”, o filmskom zanatu koji mora da se zna da bi se moglo baratati slikama koje stvaraju priču. Uvek pravi film za sebe jer i on je publika. Bez ikakve dileme Šona Pena bi angažovao u nekom svom budućem filmu. Ne voli da se slika. Sasvim slučajno je zaigrao u filmu “Leto kad sam naučila da letim”. Imao je scenu u zubarskoj ordinaciji s Marijanom Mićić. Najluđe iskustvo te vrste imao je kod Rajka Grlića, na filmu “Neka ostane među nama”, na kome je bio pomoćnik režije. Neko nije došao na snimanje ko treba da hapsi. Obukao je uniformu hrvatskog policajca. Snimali su u centru Zagreba. Došli su đubretari da odnesu smeće. Zamolio ih je da dođu posle. Dok je pričao sa đubretarima svi su ga slušali. Prišao mu je vođa snimanja Igor Kocejić i rekao: “Da li kapiraš što tebe svi slušaju?” Odgovorio mu je ne. “I dalje si u policijskoj uniformi sa šahovnicom na glavi i govoriš ekavicu”.
Ne voli javno da se eksponira. Oženjen je sa Lidijom, dramaturgom i ćerkom Puriše Đorđevića.
