Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima.
U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima.
Knjiga se može poručiti putem imejla autorke: zizaradivojevic@gmail.com
Kada je knez Mihajlo ostao sam i ucveljenog srca, Anka Konstantinović videla je šansu da svoju ćerku dovede na sam vrh društvene lestvice, da postane kneginja. Postojao je samo jedan problem, veliki. Knez Mihajlo i Katarina su bili blizak rod, ona je njemu bila sestričina.Takav brak ne bi odobrio niko, ni narod ni Crkva. Anka nije mislila da je to neka naročita prepreka. Naviknuta odmalena da dobije sve što poželi, bila je sigurna da će biti rešena i ova neprijatnost.
Neprikladna veza
Izvesno je da je Katarina ušla u tu priču po nagovoru majke. Knez Mihajlo ih je često pozivao na dvor i tamo su provodile dosta vremena. Njegovoj muškoj sujeti je veoma laskala pažnja jedne prelepe mlade devojke koja se, vremenom, u njega i zaljubila.
Iako u četrdesetim, knez je bio lep i zgodan, velikih, sanjalačkih očiju, uredan u odevanju, pažljiv u ophođenju. Uz to je bio i načitan, pisao je stihove i lepa pisma i bio je nesrećan. Ništa tako ne inspiriše žensko biće nego osećanje da je potrebna nekom muškarcu, da je samo uz nju srećan. Osećaj da je ona posebna, iznad svih lepotica koje su bile ili mogle biti deo Mihajlovog života, pretvorio je majčin plan u nežnu i iskrenu zaljubljenost.
Ubrzo se na dvoru, a posle i po čaršiji, počelo pričati o ovom paru koji ruši svetovne i duhovne zakone. Majka i ćerka nisu izbijale iz dvora i Anka je namerno pustila da se čuje glas o Mihajlu i Katarini, misleći da je svako čudo za tri dana i da će ljudi pričati ali i prestati. Srbiji je, ipak, bio potreban naslednik, a mlada i od plodne loze Katarina je mogla da joj ga podari.
Nikada se Mihajlo nije toliko zaludeo kao kad je u njegov život ušla Katarina. Odbacio je ideju da zakonski prizna svog vanbračnog sina za naslednika jer je imao nameru da se oženi i dobije decu. Za razliku od pređašnje kneginje koja je bila bolešljiva, Katarina je imala zdravu seljačku krv.
Kada se vladari zaljubljuju onda to nije samo njihova intimna stvar već državno pitanje. Tako je i ova neprikladna veza bila razmatrana na svim nivoima, zvanično i nezvanično. Narod je bio sablažnjen, Crkva takođe, mitropolit je rekao da je to bezbožno delo, a cela vlada je došla u krizu kada je smenjen njen predsednik, Ilija Garašanin, koji se oštro protivio braku.
Smrt ih rastavila
Nikada knez Mihajlo nije pokazao veći stepen tvrdoglavosti i rešenosti da učini kako je naumio nego tada. Na svojoj strani je imao samo tri žene, svoju strinu Tomaniju Obrenović, koja je dala puni blagoslov ćerki Anki i unuci da, bukvalno, ulove kneza i udaju Katarinu. Godinu dana je trajala borba između ljubavi i zakona svetovnog i moralnog, a knez nije odustajao. Po nekim izvorima, Katarina je dobila i prsten kojim je verena.
Knez se zakleo na večnu ljubav “dok ih smrt ne rastavi”. Nije ni slutio koliko je u pravu. Bio je 29. maj, kada je knez poželeo da se izveze u šetnju do Košutnjaka i krenuo kočijom u kojoj su bili Svetozar Garašanin i tri kneževe nerazdvojne dame, strina Tomanija, sestra Anka i sestričina – verenica Katarina.
Na kneza je tada izvršen atentat. Sve se odigralo veoma brzo, ubice su pucale i pobegle, a za njima su ostali mrtvi knez Mihajlo i Anka Konstantinović, koja ga je zaklanjala svojim telom. Katarinu je okrznuo metak i njen voljeni Mihajlo joj je izdahnuo na rukama. Njen lik je bio poslednje što je video pre nego je zauvek zaklopio oči. Katarina je, možda, njega čuvala u burnom životu koji je kasnije vodila. Voleli su je neki muškarci ali nijedan nije bio knez koji je išao protiv svega što mu je sveto zbog ljubavi prema njoj. A to se ne zaboravlja.
Zaverenici
Iako je načuo da se protiv njega vodi hajka i da ima tajne neprijatelje, knez nije mnogo obraćao pažnju na te priče, jer svaki vladar ima i neprijatelje. Znao je i da postoje pristalice porodice Karađorđević, jednom je zbog njih već morao da se odrekne vlasti. Doduše, tada je bio mnogo mlad, a sada je za državu dosta učinio, oslobodio, prosvetio, modernizovao, uredio, ko bi imao jak razlog da njega ubije?
Tako je razmišljao knez ali zaverenici nisu. Postojala je grupa ljudi koju su, pre svega, vodili lični interesi. Jezgro zavere su bila braća Radovanović, Kosta, Pavle i Đorđe, koji su zbog brata Ljubomira, koji je poslat na robiju, kažu, kneževom intervencijom, smislili ubistvo kao osvetu. Ostali zaverenici su bili takođe vođeni ličnom osvetom, a toj grupi su pripadali i Nenadovići, u rodbinskim vezama sa Karađorđevićima.
Buran život
Katarina, koja je u atentatu izgubila majku i verenika, imala je kasnije vrlo buran život. Udala se, posle četiri godine, za Milivoja Petrovića Blaznavca, ministra vojnog značajno starijeg od nje. Bračna sreća nije dugo potrajala, muž je umro, a ona ostala sa sinom Vojislavom.
Mlada i lepa udovica, izgleda, nije umela da bira van svog rodbinskog okruženja. Po drugi put se udala za majčinog brata od ujaka, Mihajla Bogićevića, ministra građevine i gradonačelnika Beograda. U braku nisu imali dece, ali su usvojili Delfu Ivanić, koja je kasnije sa Nadeždom Petrović osnovala Kolo srpskih sestara.
Nije Katarini bilo suđeno da proživi miran život i skrasi se. Burna i strastvena krv Obrenovića probudila se, opet neprikladno, jer se Katarina zaljubila u druga svog sina, 18 godina mlađeg od nje. Kako nije htela ni mogla da se odrekne te ljubavi, ostavila je muža i otišla da živi sa onim koga je izabrala njena neobuzdana put. Bujica strasti i energije koju je Katarina nosila u sebi čitavog života, ugasila se tek njenom smrću u 62. godini.
