Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima.
U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima. Knjiga se može poručiti putem mejla autorke zizaradivojevic@gmail.com
Kako je bio bez nekog naročitog zanimanja, a lepih manira i iste takve spoljašnjosti, sa odličnim znanjem nemačkog i francuskog, Mihajlo postaje ceremonijal majstor na dvoru Kolmana Hunjadija, gde upoznaje zanosnu Juliju Hunjadi. Nije Mihajlu trebalo mnogo pa da ga osvoji ova devojka kojoj se nije mogla naći mana. Lica kao izvajanog, šarmantna, savršeno obrazovana i iz dobre plemićke porodice, činila se kao oličenje svega što je romantični knez želeo.
Život kao bajka
Uskraćnjen za toplinu porodice i doma, sanjao je o sopstvenoj, uzdižući sliku svoje buduće žene do ideala. U tu sliku se Julija Hunjadi potpuno uklopila. Mihajlo je dobio od oca blagoslov da se oženi, a Srbija je dobila buduću kneginju.
Brak je počeo idilično. Bili su mladi, lepi i zaljubljeni, a nisu imali ni novčanih problema. Živeli su u Beču i na imanju Ivanka, koje su dobili kao poklon od kneza Miloša. Putovali su po evropskim prestonicama, gde su ih primali vladari. Kako se knez Miloš vratio u Srbiju i ponovo ustoličio na vlasti, sada prestolonaslednik, Mihajlo je na evropskim dvorovima priman sa velikim uvažavanjem. Život je ličio na bajku u kojoj je zaljubljeni knez imao sve što je ikada želeo.
Da život može da uzme i da pruži jednim istim događajem, pokazalo se kada se Mihajlo vratio u Srbiju da postane srpski knez posle smrti svoga oca. Oduševljeno dočekan od naroda, prionuo je na sređivanje prilika u zemlji. U godinama koje su dolazile pokazaće se da mladi knez nije lutao po Evropi kao bogati bonvivan samo željan zabave. Sve one godine koje je proveo gledajući druge države i dvorove dale su ploda kako u spoljnoj politici tako i u unutrašnjem uređenju države. Poreska politika, sudstvo, administrativno uređenje, kulturno oplemenjivanje, svuda je stizao i u sve se mešao, osim u svoj brak.
Obmanu nije oprostio
Kneginja ni posle dosta godina nije ostajala u drugom stanju i počela je da poboleva i biva neraspoložena. Često je izbivala iz Srbije da bi išla po čuvenim banjama, ali to nije donelo ni trudnoću ni njeno bolje raspoloženje.
U to vreme je Mihajlov vanbračni sin Velimir već bio u Beogradu, ali je živeo sa porodicom Ante Radivojevića, Mihajlovim upravnikom dobara. Dobio je odlično obrazovanje i materijalno je bio zbrinut. Dolazio je u dvor i više vremena provodio sa Julijom nego sa Mihajlom, koji je onaj hladni odnos svog oca prema sebi samo preslikao na svoj odnos sa sinom. Javnost nije znala za vanbračno dete svog kneza, naročito u godinama kada se još mislilo da će Srbija dobiti legitimnog naslednika.
Godina u kojoj knez dobija ključeve grada i konačno proteruje osmansku vojsku, kada beleži svoj veliki uspeh, bila je i godina njegovog velikog ličnog poraza. Čaša meda je dobila svoju čašu žuči u obliku saznanja da ga njegova voljena žena dugo i besramno vara. Možda bi prevaru kao ispad jedne zabludele ženske duše nesrećne što nema poroda Mihajlo i oprostio. Velika ljubav je sposobna na velika praštanja i kad postoji najmanji izgovor. Ali saznanje da je čovek u koga je zaljubljena njegova žena i sa kojim se sastaje kad ide u Beč, Karlo Arenberg, neko ko je bio prisutan još u njenoj mladosti, to je bila stvar koja nije mogla ni da se preboli, ni da se oprosti.
Šuškalo se nešto o tom Arenbergu još na početku, kada se Mihajlo tek upoznao sa Julijom. On to nije uzimao za ozbiljno, znajući kakva su dvorska ogovaranja, a i grofica Esterhazi, koju je veoma poštovao, govorila mu je o Juliji samo najlepše. Sada su u pitanje došle i one srećne godine koje su proveli u Beču, sve je dobilo gorku senku potpune i suštinske prevare. Razdvojili su se “od stola i postelje” i knez je zapao u duboku apatiju.
Borba sa bolom
Bilo je to vreme žestokog bola sa kojim nije znao kako da se bori. Uronio je u njega i pustio da ga sasvim obuzme, da ovlada njime i zamrači mu sve buduće, kao što mu je zamračio prošle srećne dane. Nije bio star da ne bi mogao da postane otac, ali je mislio da je sa ljubavlju i ženidbom završeno. Nosio se mišlju da prizna javno svog vanbračnog sina i proglasi ga za prestolonaslednika. Velimir je bio izuzetno pametno dete, likom veoma na svog oca. Možda bi se tako stvari i odvijale da njegova ambiciozna sestra od strica, Anka, nije imala lepu i mladu ćerku Katarinu.
Anka pomodarka
Mihajlova sestra od strica, Anka, ćerka Jevrema i Tomanije Obrenović, ponela je gen Obrenovića da se slepo zaljubljuje, bude samovoljna i gazi sve prepreke i običaje. Polovinom 19. veka bila je najlepša i najobrazovanija Srpkinja, pisala je pesme i prevodila knjige, svirala, pevala i pratila modu toliko da je dobila nadimak Pomodarka. Kako je bila izuzetno lepa i sve joj je bilo dozvoljeno, kažu da je koketirala čak i sa Mihajlom, dok je kneginja Ljubica bila živa, ali je to stroga i patrijarhalna Ljubica oštro sasekla u korenu. Kažu da je taj razgovor bio u četiri oka i da je kneginja zapretila Anki da će je ubiti ako se ne okane njenog sina. Bili su deca od dva brata i to je u svakom smislu bilo nedopustivo. Anka je znala da je kneginja spremna i da ubije, ne bi joj bilo prvi put.
Nadaleko čuvena po lepoti i temperamentu, imala je prosce iz cele Evrope, ali se udala za veoma bogatog Aleksandra Konstantinovića i činilo se da se smirila. Izrodila je četvoro dece, ali je nenadano ostala udovica. Kako je u njoj tekla vrela obrenovićevska krv, zaljubila se u svog zeta koji je ostao udovac. Njena sestra Simka je umrla mlada i dvoje obudovelih a strasnih ljudi je ušlo u vezu koja je bila sablazan za čaršiju, ali Anka nije mnogo marila za ogovaranja.
