Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima.
U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima.
Knjiga se može naručiti putem imejla autorke: zizaradivojevic@gmail.com
Za vreme Mihajla Obrenovića Srbija je krupnim koracima grabila iz osmanske senke u renesansu Evrope. Dva puta je knez Mihajlo bio vladar Srbije. Prvi put po smrti svog starijeg brata Milana, koji je vladao samo mesec dana posle očeve abdikacije, ali je ta vladavina bila kratkog veka, samo tri godine. Mlad i neiskusan ne samo u državnim poslovima nego i u odnosu sa ljudima, knez odlazi i narednih 16 godina luta Evropom. Za razliku od svog oca, koji je imao turski, patrijarhalni stav prema ženama, da može da ima svaku koju poželi bez velikog emotivnog vezivanja, Mihajlo je bio romantična duša koja je tragala za vezivanjem i iskrenom ljubavlju.
Prva ljubav
Putovao je po evropskim zemljama, učio jezike i upijao druga viđenja, drugačije običaje, svet i odnose u njemu koji su bili različiti od svega što je video na Balkanu. Anastas Jovanović i njegov sin Konstantin, obojica bliski sa mladim knezom, ostavili su svedočanstvo o oduševljenju Mihajlovom kada je otišao u Englesku, 1849. i 1850. Uređenost engleskog društva, jasno postavljene dužnosti i prava, administrativna organizacija i funkcionalnost, ostavile su toliki utisak na njega da je poverio Konstantinu jednu nemoguću ali privlačnu misao: da je moguće ponovno rođenje, on bi izabrao da se rodi u Engleskoj. Ovaj boravak i ono što je tamo video iskoristiće u svojoj drugoj vladavini kada uređuje zemlju važnim zakonima.
Prva velika Mihajlova ljubav bila je sedamnaestogodišnja Slovenka, Marija Beghaus, sa kojom je dobio vanbračnog sina Vilhema, koji će, kasnije, doći u Srbiju i biti kršten kao Velimir Teodorović. (Ovo prezime je, zapravo, pravo prezime Obrenovića po muškoj liniji jer je Miloš Obrenović uzeo prezime svoje braće po majci, a ne po svom ocu.) Ne zna se zašto je tako brzo prestala ljubav dvoje mladih ali se iz kasnijeg Marijinog ponašanja može se naslutiti. Čim je dobila kuću u Beču i veliko izdržavanje za sebe i dete, udala se i tražila sve više novca dok je sina potpuno zanemarivala.
Marija Jozefa
Dok je avantura sa Marijom bila prolazni vihor uzavrele strasti, prva ozbiljna ljubav i želja da se oženi došla je kada je u Beču sreo lepu ćerku kneza Lihtenštajna, Mariju Jozefu. Krupnih, sanjalačkih očiju i nežnog stasa, sva kao prozračna u oblaku čipke i svile, učinila se mladom knezu kao priviđenje. On joj piše pisma i posvećuje pesme i nailazi na istovetna osećanja kod nje. Poznata pesma “Što se bore misli moje” posvećena je ovoj nežnoj princezi milog lika.
Zaljubljeni par se viđao po bečkim salonima i balovima i knez nije želeo da ostane samo na tome. Kao par su izgledali savršeno, oboje lepi i zaljubljeni, a ništa tako ne prolepša lice kao ljubav. Posle mnogo pisama, ruža i stihova, Mihajlo je, preko aristokratskih porodica u kojima je bio rado viđen gost, proturio glas da bi isprosio devojku.
Marija Jozefa je imala samo jednu manu, svog uobraženog i snobovskog oca, Karla Franca Antona Lihtenštajna, koji je, preko posrednika, odgovorio da je prosac neprikladan, s obzirom da mu je otac bivši čobanin koji je postao knez. Odgovor je ponizio i razočarao Mihajla koji nije mogao ništa drugo nego da prekine svaki kontakt sa devojkom koju je iskreno zavoleo.
Odnos sa ocem
Ono što je Mihajla zauvek obeležilo kao ličnost je odrastanje uz majku za koju je bio izuzetno vezan. Sa ocem je kao dete imao hladan i površan odnos, što je bila prilično uobičajena pojava u ono vreme. Većina muškog sveta je još pamtila bojeve sa Turcima i od njih se očekivalo da budu stameni i jaki, što je značilo da i svoje sinove vaspitavaju u duhu discipline i poštovanja, sa malo pokazanih emocija. Kada je došao na vlast bio je tek izraslo dete, u dobu kada je detinjstvo ostavio, a mladić još nije postao.
Nesnađen i nespreman za vladanje, činio je greške koje su i dovele do njegovog zbacivanja sa vlasti. Doduše, sve je to predvodio ljuti neprijatelj, Toma Vučić Perišić, očev večni rival i veoma opasan čovek koji je podržavao Karađorđeviće. Tako se Mihajlo našao u izgnanstvu sa majkom na koju se potpuno oslonio. Otac je bio samo daleka figura, neko ko je po Evropi razbacivao novac na žene i lagodan život.
Kada je umrla kneginja Ljubica, Mihajlo se potpuno promenio, dobio je crtu melanholije koju je nosio celog života. Preselio se u Beč kod oca jer drugo rešenje nije imao. Tek tada počinju otac i sin da se druže i razgovaraju, ali više kao dva muškarca nego kao otac i sin.
Mihajlova vladavina
Za vreme Mihajlove vladavine Srbija se, konačno, oslobodila turskog gazdovanja u velikim gradovima, a da nije prolila svoju krv. Ogroman uspeh koji mnogi minimalizuju ističući Mihajlov apsolutizam. Mihajlo to jeste bio, ali takvi su bili svi vladari njegovog vremena. Vaspitan primerom svog oca, koji je vladao gvozdenom rukom i tvrdoglavom voljom, nije mogao ni da bude drugačiji. Ono što jeste bilo znatno drugačije, to je Mihajlovo iskreno nastojanje da Srbiju uzdigne na nivo prosvećenih evropskih država, a od Beograda napravi pravu evropsku prestonicu, da malu i mračnu tursku kasabu pretvori u moderan grad.
