Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima.
U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima. Knjiga se može poručiti putem imejla autorke zizaradivojevic@gmail.com
Miloš Obrenović se oženio u ranim dvadesetim, lepom devojkom Ljubicom iz imućne porodice Vukomanović i sa njom imao osmoro dece. Bila je to mladalačka ljubav, prva i njoj i njemu. Dok se on brzo ohladio prema svojoj ženi i imao mnoge ljubavnice, ona je ostala do smrti opsednuta njime, voleći ga i mrzeći u isto vreme. Žene koje su prolazile kroz njegov život nisu imale više značaja sem prolazne strasti. Ona koja se zadržala bila je Jelenka.
Harem vojvode Milenka
Ništa Miloš nije činio što nisu i druge vojvode iz Prvog ustanka. Živeći pored Turaka, usvojili su turski običaj da mogu da imaju više žena. Doduše, samo jedna je bila venčana, ali sa drugom su imali drugu kuću, često i decu. Neki su imali čitave hareme, što nije bilo teško, jer su mnoge turske žene i ćerke ostale bez muških zaštitnika u ustaničkoj Srbiji. Pavle Cukić, Petar Nikolajević Moler, Veljko Petrović, pa i sam Karađorđe neko vreme, a Milenko Stojković je imao čitav harem.
Nezbrinute i bez zaklona u obliku nekog muškarca, žene su rado prihvatale mušku brigu jer, u ono vreme, ne biti ničija značilo je biti svačija. Sklanjanje tih jadnica koje su sve izgubile računalo se u sevap, dobro delo.
Godina 1804. jedna je od najznačajnijih u našoj istoriji, godina kada su Srbi digli glave i rešili da se oslobode krvopija dahija. Četiri dahije kao četiri aždaje, odjednom uplašene od raje kojom su do juče gospodarili, sklonili su se u grad-ostrvo na Dunavu, Ada Kale. Tu ih je, jedne noći, posekao Milenko Stojković, kasnije vojvoda. U jeku snažnog srpskog nadiranja i nizanja pobeda, 1807. Milenko sa svojim ustanicima zauzima Poreč (danas Donji Milanovac) i tamo se nastanjuje. Zajedno sa njim pošlo je i nekoliko žena, koje je on držao u svojoj kući pored one venčane koju je imao. Mali harem se smestio u zalivu na Dunavu da vojvodi Milenku ulepšava dane između dve bitke.
Skrivena lepota
Kako u Beogradu ustanici nisu imali rešenje za veliki broj turskih udovica sa decom, žena iz harema koje su se vukle ulicama gladne i zapuštene, doneta je odluka da se sve ukrcaju na lađu i otpreme u Tursku. Tako je lađa sa gomilom očajnih žena plovila put Turske ali se zaustavila u Poreču. Vojvoda Milenko se popeo na brod da probere neku lepoticu za sebe.
Tu na scenu stupa mlada devojka, koja će kasnije biti druga gospodarica kneževine, toliko javna da su je zvali Mala gospođa. Na lađi je ona bila daleko od svakog gospodstva. Bila je rođenjem izuzetno lepa, Turkinja. Da bi izbegla sudbinu lepih devojaka na ulici, gde je svako mogao da je ima, odevala se u rite, mazala blatom i pravila da ne zna dobro da govori. Tako je zavarala muškarce po Beogradu, ali ne i iskusnog Milenka koji je prozreo da se ispod prljavštine i blata krije prelepo čeljade. Kažu da ju je bacio u reku, a voda je sprala kamuflažu. Milenko je mogao da čestita sebi i svom umeću da prepozna žensku lepotu. Neke venere se rađaju iz morske pene a neke iz blata, podjednako zanosne i lepe.
Devojci je bilo ime Jelenka i bila je rodom iz Vidina. Prešla je u harem i u pravoslavlje i bila ljubimica Milenkova sve dok ovaj nije morao da beži u Rusiju zbog sukoba sa Karađorđem. Milenko odlazi, ali ne ostavlja žene iz harema nezbrinute. Neke udaje, a neke isplaćuje, tako da se nijedna nije našla na ulici.
Jelenki je dopalo da se uda za nekog hajduka iz Kladova koji je pljačkao po srpskim selima i knez Miloš ga protera u Vlašku, zapleni imanje, a ženu i majku dovede u svoj konak da mu služe. Lepa, okretna i pismena, brzo je postala upraviteljica dvora, prevodilac i Miloševa ljubavnica.
Metak za Petriju
Knezu je Jelenka došla u pravo vreme, da preboli svoju veliku ljubav, Petriju, koju je ubila njegova žena kneginja Ljubica. Od ljubavi do mržnje je mali korak, a celog života sa Milošem Ljubica je šetala po toj uskoj stazi, teškoj i trnovitoj. Na ubistvo se nije pripremala. Otišla je u Crnuću, gde je živela Petrija, u njenoj bivšoj kući i gde se ponašala kao gospodarica. Da Petrija nije bila onoliko drska, znajući da iza sebe ima i Miloša i ćerku sa njim, možda bi se Ljubica predomislila. Međutim, ona se plašila Petrije i njenog, možda, položaja koji je mogla da zauzme.
Godinama Ljubica nije ostajala trudna i do nje su dolazili glasovi da mnogi savetuju kneza da se razvede i uzme Petriju, koja može da rađa decu i obezbedi Srbiji naslednika.
Ako je i imala kolebanja, drski odgovor je presudio Petriji da se rastane sa životom, a Ljubici da postane ubica i bude osuđena na smrt. Pucala je Petriji u grudi i pobegla. Izvršenja kazne spasla je činjenica da je trudna, ali i interevencija njene ugledne braće.
Miloševa desna ruka
Znajući kakva mu je žena, knez je skrivao svoju vezu se Jelenkom, pa se ne zna tačno kad su postali ljubavnici. Jelenka je bila obrazovana, pametna, druželjubiva i nimalo ohola. Postala je Miloševa desna ruka, saradnik i poverenik. Momenat kada Ljubica prelazi sa decom u Požarevac, a ona ostaje na dvoru u Kragujevcu, označava veliku prekretnicu u njenom odnosu sa Milošem. Počeli su da žive javno, toliko javno da se knez zaboravljao i u prisustvu drugih ljudi oslovljavao je nežnim imenima, što njemu nije bilo svojstveno.
