Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima.
U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima. Knjiga se može poručiti putem imejla autorke zizaradivojevic@gmail.com
Knez Miloš je jedan od najzanimljivijih srpskih vladara, a posebno je neobičan njegov životni put od ubogog goniča stoke do najbogatijeg vladara Evrope. Čuveni knez imao je jednu slabost: žene. Među mnogima koje su prošle kroz njegov život, najviše emocija knez je pokazao prema Jelenki Herbez. Njihovi životi primeri su nepredvidive sudbine i dokaz da prosjak može postati kralj, ili bar knez. Kako uboga devojka koja prosi po beogradskoj mahali može da postane njena nezvanična gospodarica i utiče na živote onih koji su joj, možda, nekad, udelili koji zalogaj.
Teror dahija
Život pod Turcima, u moćnom Osmanskom carstvu, bio je težak muškarcima, a ženama pretežak. Muškarac je imao svog gospodara, spahiju ili nekog drugog velikodostojinika kome su dati i zemlja i narod na njoj, da ima prihod, razrezuje namete, kuluke i sve što mu je bilo potrebno za udoban život. Nije bilo lako obrađivati zemlju i veliki deo davati drugome, uz to povremeno kulučiti na gazdinom imanju, dok svoje, ko ga ima, stoji neobrađeno. Bivalo je, ponekad, malo lakše, kao kad je Hadzi Mustafa paša vladao pašalukom, pa su i Srbi mogli lakše da dišu. Kako dobro, a naročito od osvajača, nikad ne biva dugo, tako se i ovaj period izvesno lakšeg života završio i Beogradskim pašalukom su zavladale dahije. Četiri dahije, kao četiri jahača apokalipse, ušli su galopom u Srbiju sa čvrstom namerom da raspuštenoj raji pokažu najtežu stranu turskog gazdovanja. Ukinuli su sve olakšice koje su Srbi imali i zaveli teror.
Nekoliko vekova pod turskom vlašću izbrisalo je sve tragove Vizantije, njene kulture i načina života. Dvorovi vladara su srušeni i poharani i, kako je vreme odmicalo, samo su ruševine svedočile da se nekada na ovoj zemlji živelo kao svuda u Evropi. Osvajači su doneli sa sobom nove običaje, jezik, međuljudske odnose. Žena je postala biće bez ikakvog prava i, zapravo, sa dva gospodara. Jedan je bio otac ili muž, a drugi Turčin kome su oboje bili roblje. Svaki je sa njom mogao da čini šta mu je volja, jer ona svoju nije mogla da iskaže.
Bos i u ritama
Neizdrživ zulum koji su sprovele dahije podigao je narod na ustanke. Prvi je propao jer je Turska još bila jaka carevina, a Srbija mala i ostavljena sama, bez pomoći velikih sila koje su gledale svoju korist. Drugi je poveo Miloš Obrenović, iskusan još iz prvog ustanka. Nepismen ali pametan i ambiciozan, lukavom politikom borbe i diplomatije izborio se, tokom niza godina, za poseban status Srbije i njega lično.
Sve što je Miloš radio bilo je promišljeno da mu donese korist. Razmišljao je bez emocija, dugoročno, posmatrao je ljude i izučio životne škole pošto redovne nikada nije. Rođen je i gajen u teškom siromaštvu jer mu je otac rano umro i majka ostala udovica sa tri sina. Kako nisu mogli da prežive u teškim uslovima, odlaze kod Jakova i Milana, majčinih sinova iz prvog braka. Oni su već bili stasali momci i bavili se trgovinom stokom, u čemu im se i Miloš pridružio. Tada je odlučio i da promeni prezime koje je imao po ocu, Teodorović u Obrenović, kako su se prezivala njegova polubraća, po ocu Obrenu.
Jednom videvši Veneciju, dok je terao stoku za račun svoje braće, bos i u ritama, ostao je zaslepljen velikim kućama, lepim ženama u svili i kadifi, celokupnom slikom bogatog i slobodnog grada u kome je svako mogao da zaradi i stekne imetak. Ta slika slobode u kojoj je moguće gospodski živeti, pratila ga je kroz svu njegovu borbu protiv Turaka. Jer, pod osmanskom vlašću bilo je bogatih Srba, ali samo koliko su Turci to dozvoljavali i nikad se to nije moglo pokazivati, a ni dugo uživati. Veće bogatstvo – veći nameti, a niko ne voli da radi za drugoga, Miloš pogotovo.
Karađorđeva glava
Kada se završio Prvi srpski ustanak i vožd se sklonio u Rusiju, Miloš je znao da priča nije završena zauvek i da će se Srbi opet podići na ustanak. To je podgrevala i želja prethodnog
vođe, Karađorđa, koji je u tom cilju tajno prešao preko reke u Srbiju da digne narod na oružje.
Neki kažu da je Miloš naredio da se Karađorđe pogubi jer je vreme vojevanja, onakvog kakvog ga je vožd zamišljao, prošlo. Neka nova vremena su nastala iako nije prošlo više od dve godine. Večiti trgovac, smislio je da će Turke pridobiti više na lukavstvo i trgovinu, nego na slepo vođene bitke u kojima bi puno naroda izginulo, a Turska je velika carevina, barem je u ljudstvu ne možeš nadmašiti.
Oni koji ga ne vole tvrde da je ubistvo naručeno iz ličnog interesa, jer mu je Karađorđe smetao u njegovoj viziji jedinog gospodara. Ni ovo nije nemoguće, s obzirom da su, kasnije, ubistva političkih neistomišljenika postala uobičajena Miloševa praksa. Čime god da se vodio, Karađorđeva glava je stigla sultanu u Carigrad. Time je Miloš potvrdio podanički odnos i taj potez je bio presudan da Porta počne da pregovara sa njim.
Sultanov proglas
Sultanov proglas koji se odnosio na ponašanje hrišćanskog stanovništva obznanjen je na svim teritorijama na kojima su živeli pod turskom vlašću.
“Zabranjeno je hrišćanima i hrišćankama ići po teferičima i pjevati na teferičima, drugim mjestima, pa i u svojoj kući. Žene se moraju pokrivati, ne smiju nagizdane stajati na kućnim
vratima, a ako se koja i nagizda, neka sedi u kući svojoj. Neka ne kite svoju žensku đecu dukatima, a kome je Bog dao te ima, neka nakićeno djete ne pušta u dvorište. Zapoveda se
hrišćanima da moraju smerno ići kad prolaze kraj Turaka, da se zna ko je stariji. Ne smeju tursku i janičarsku odeću nositi, jer Turci to ne mogu da trpe. Ko ne posluša, biće na muke udaren.”
