Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima.
U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima. Knjiga se može poručiti na imejl autorke zizaradivojevi@gmail.com
Tatari su stalno napadali granice Osmanskog carstva i sve dublje zalazili u njegovu teritoriju. Tako je došlo do velike i čuvene bitke kod Angore, (Ankare) 1402. u kojoj se tatarski kan Tamerlan namerio da porazi tursku vojsku. Tatari (Mongoli) su bili brojniji i jedine ozbiljne gubitke naneo im je jedan vitez koji se pojavio sa svojom vojskom. Imali su srebrne štitove sa crnim plaštevima i Tatari su isprva pomislili da je neki turski, derviški borbeni red došao u pomoć. A onda su videli zlatne krstove na crnoj pozadini i shvatili da je taj neustrašivi junak turski vazal Stefan. Tamerlan, koji je bio u srži ratnik i ništa drugo, jedino je to cenio kod ljudi i ostao je zatečen načinom i neustrašivošću srpskog borca.
U to vreme bio je običaj da sultana i vojsku prati harem koji je uvek ulogorovan nedaleko od bojišta. Robinje su morale da idu, ali kadune su mogle da odbiju, pa je tako mogla i Despina Hatun ali ona to nije htela. Njoj su u boj otišla dva muškarca koje voli, Turčin i Srbin, muž i brat, ovoga puta na istoj strani i ona nije htela da beži, čak i kada je bilo izvesno da je bitka izgubljena.
Sultanova smrt
Tamerlan je zarobio Bajazita i ceo harem, pa je i Olivera bila u zatočeništvu. Izvori koji govore o sultanovom i Oliverinom zarobljeništvu kod Tamerlana nisu usaglašeni i neki su obojeni patosom, malo više nego što je za verovati, ali niko ne može reći da nije tako bilo. Surovo je bilo vreme, a Tatari nisu bili poznati kao kulturan i viteški narod. Takođe je izvesno da je kan hteo da ponizi sultana, tek tako ga ubiti nije bilo dovoljno. Nadmoć nad neprijateljem postigneš ako ga poniziš. Oduzeti život je trenutak u kome pobednik ne može da uživa. Pogaziti mu ponos, pokazati mu da je ništa, tek prašina pod nogama pobednika, to je svrha želje da se pobeđeni uhvati živ.
Kažu da je moćni sultan doživeo da ga pronose u kavezu, a drugi, opet, tvrde da je pogrešno prevedena turska reč kafez, koji označava i prostoriju sa rešetkama. Kako god bilo, sultan je doživeo poniženje kao vojnik i kao muškarac. Tamerlan je, znajući koliko je Despina Hatun draga sultanu, naterao da poslužuje njega i njegove vojskovođe. Neki izvori tvrde da je to radila naga do pojasa. To poniženje Bajazit nije mogao da podnese i ubio se u zatvoru. Ni oko toga se istoričari ne slažu. Jedni tvrde da je popio otrov iz svog prstena što nije mnogo verovatno, jer su male šanse da bi mu Tatari ostavili nakit. Biće da je istina ono što većina tvrdi, da sultan nije imao nikakav način da oduzme sebi život pa se zaleteo i udario glavom o kameni zid, što ga je i ubilo.
Udovicu kadunu iz ropstva je izvukao brat Stefan, zahvaljujući hrabrosti pokazanoj u borbi. Tamerlanovo divljenje je bilo toliko da je dozvolio da se svi Srbi, koji su dopali ropstva, oslobode.
Povratak u Srbiju
Kada je došla sa bratom u Srbiju, za Oliveru je počeo neki drugi život. Došla je za Beograd ali nije živela na dvoru nego u kući pored. Posećivala je svoje sestre, jedno vreme je provela u Dubrovniku kod starije sestre Jele Balšić, takođe umne i hrabre žene.
Olivera je volela Bajazita, u to nema sumnje. Moćan, oštar i nemilosrdan, prema svojoj najmilijoj kaduni nije takav bio. Očigledno je ona umela da pronađe njegovu tajnu tačku, umela je da ukroti neukrotivog, da smiri njegove nemire i svojom različitošću pridobije njegovo srce. Ono što je sigurno, nije Bajazita zanela samo Oliverina lepota. Lepih robinja je bio pun harem, neke od njih su bile hrišćanke kad su došle, ostalo je zabeleženo da su neke kadune imale evropska imena.
Olivera se izdvojila celom svojom ličnošću koja je opčinila Bajazita. On je, sa druge strane, pokazao slabost koja je osvojila srpsku princezu. Ništa tako ne deluje na jednu ženu kao kad moćan i jak muškarac pokaže slabost samo prema njoj. To je Oliveru osvojilo i približilo sultanu, to što je pokazao da ona nije njegova igračka i robinja nego voljena žena.
Tako je Olivera Lazarević, u dobi od 28 godina, udovica sultana Bajazita, ostatak dugog života provela u sećanju na onaj prethodni. Doživela je i smrt voljenog brata, ali je umrla pre konačnog srpskog poraza padom Smedereva.
Bila je još živa 1443. jer se pominje u nekom dubrovačkom zapisu. Ne zna se tačna godina njene smrti kao ni gde je sahranjena, mada postoji pretpostavka da počiva pored sestre Jele, u crkvici na ostrvu Beška, na Skadarskom jezeru.
Oliverina žrtva
Oliverina velika žrtva pretvorila se u veliku ljubav i još jednom se potvrdilo da ona ne zavisi ni od čega nego od sebe same, od onih skrivenih staza koje svako u sebi nosi. I sultan je, kad skine carski turban i nakićenu odeću samo čovek, sakriveniji i zagonetniji od drugih, ali ipak čovek, muškarac. Ono što lepe i mazne njegove druge žene nisu mogle, uradila je srpska princeza koja mu je došla kao plen, a postala žena, voljena i poštovana, moćna kaurkinja koja je u rukama držala srce velikog i nemilosrdnog sultana Jildirim Bajazita.
Svileni pokrov
Olivera nikada nije pričala ni pisala o svom životu u Carigradu. Bila je još mlada kada se vratila u Srbiju, nije imala dece, a imala je lepotu i časno ime, mogla je da se uda za koga je htela. Ona nije ni pomišljala na to, ostala je verna uspomeni na silnog, Jildirim sultana koji je njoj, i samo njoj, bio posvećen i iskazivao joj svoju ljubav na način koji su njegovi rođeni kritikovali. Poštovao je njenu veru toliko da su zajedno darivali skupocen svileni pokrov, izvezen zlatnim nitima, za ćivot Stefana Prvovenčanog u manastiru Studenica. Na platnu tankom kao paučina, izvezeno je da je to zajednički dar Oliverin i “Sultana Bajazita, blagoslovene mu pobede bile”.
