Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima.
U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima.
Knjiga se može poručiti putem imejla autorke: zizaradivojevic@gmail.com
Jedina prava ljubav koju je osetio, a koja mu je dugo bila nedostižna, bila je Jovanka Jovanović. Ušla je u njegov život 1910. kad su se slučajno sudarili na vratima u ateljeu vajara Tome Roksandića. Ona je imala tu lepotu koja je pesnika opčinjavala, lepota na kojoj je bila senka tuge. Bila je lepo i pažljivo obučena, ali bez šminke i nakita, prirodnost je izvirala iz svakog njenog pokreta. Najveći nakit su joj bile oči, krupne i tamne, ličile su na dragulje kojima treba povratiti sjaj.
Kratak susret, nekoliko uljudnih reči i Jovanka je otišla. U ateljeu je ostao Jovan, kao gromom pogođen, pitajući se da li je to bila žena ili priviđenje. Znao je da nije samo san, iza nje je ostao miris, ne miris parfema nego miris žene koja traži ljubav. Bila je posebna po oblaku sete koji je vukla sa sobom i odlazeći, otkinula je jedan deo i dobacila mu. Za nju će kasnije pisati da je “Žena veća, no sve žene” i stvoriti ciklus “Pesama ljubavi i smrti”.
Okean sreće i greha
Jovanka je bila iz čestite, ali siromašne porodice, pa su je roditelji gurnuli u sigurnost braka sa 17 godina. Značajno stariji i dobrostojeći zet je bio garancija da će Jovanka živeti udoban život imućne žene cenjenog Tase Todorovića, inženjera. I bilo je tako. Jovanka je imala sve što bi svet poželeo. Muža koji je voli, kuću punu svega, dvoje male dece. Sve je to imala danju, kad je ljudi vide. Noći su bile teške i duge; nije uspela da zavoli muža, čak ni njena mladost kojoj je potreban fizički dodir nije mogla da premosti šupljinu između nje i tog muškarca koji joj je dodeljen.
Da bi joj se nekako približio, Dučić preko zajedničkih prijatelja uspeva da se upozna sa Tasom Todorovićem koji ima veliku kuću u Beogradu, gde Jovan službuje u Ministarstvu spoljnih poslova i treba mu stan. Tako pesnik ulazi u kuću Todorovića kao podstanar. Kažu da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno. Tako su ovo dvoje uronili u vezu kao u okean sreće i greha, u kući gde su živeli Jovankin muž i dvoje male dece. Trajalo je neko vreme, a onda je Dučić dobio mesto u Sofiji. Otišao je, a daljina ga nije razdvojila od žene koju voli, po prvi put u životu.
Dramatična noć
Morao je da dolazi za Beograd, navodno zbog posla, a samo jedan posao mu je bio na umu, da poseti svoje prijatelje i vidi Jovanku. On je umeo da pliva u vodama neverstva i izdaje, ali ona nije. Od muke griže savesti počela je da poboljeva još dok je Jovan bio u Beogradu. Zabrinut za njeno zdravlje, Tasa od uprave železnice, gde je radio, traži premeštaj u Vranje i dobija ga, baš u vreme kad Dučić odlazi za Sofiju.
Istina je da muža nije ni birala ni volela, ali je on, ipak, bio dobar muž i otac, brižan domaćin. Nije zaslužio da ga žena laže i vara. Jedne večeri priznaje mužu prevaru nadajući se da će tiho dobiti razvod, da ne pukne bruka i skandal. Međutim, osveta prevarenog muža je strašna. Poziva Dučića na razgovor i zahteva od Jovanke da puca u njega, dajući joj revolver. Dramatična noć koja se završava tako što grešni ljubavnici odlaze iz kuće.
Skandal po Beogradu je veliki, Todorović piše ministru inostranih dela i traži da se Dučić osudi. Tuži Jovanku i oduzima joj decu, a ona rađa sina Jovicu, kome je Jovan Dučić otac.
Dučićevi neprijatelji, a nije da ih nije bilo, obrušavaju se na njega bujicom osuda razvlačeći njegov život po čaršiji do u detalje, istinite i neistinite. U to vreme pesnik zapisuje: “Svetu uvek treba da se neko rastrgne, a moj red je odavno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sada im se čini da imaju.”
Bez dece, trudna, Jovanka odlazi majci u Zagreb, a Dučić na službovanje u Rim. U Zagrebu je započela novi život i počela da glumi u Hrvatskom narodnom kazalištu, a usput je i studirala glumu. Postala je cenjena glumica, čuvena po lepoti i talentu. Vezu sa svojom velikom ljubavi, uzrokom njenog životnog loma i bola nije nastavila.
Gospođa Dvorniković
Postoje pisma koja je Jovan pisao Jovanki, ali se iz njih ništa ne može saznati. Ona je 1919. u Zagrebu upoznala Vladimira Dvornikovića, doktora filozofije, univerzitetskog profesora. I on je bio zanesen Jovankinom ličnošću i čekao je sledećih 15 godina da bude njegova žena. Ona je pristala da se uda za njega tek kada je izgubila sina Jovicu. Nikad ga nije pominjala, ali kažu da je izvršio samoubistvo, kao pubertetlija se zaljubio i odlučio da život nema smisla bez ljubavi koju je želeo. Jovanka Dvorniković sa mužem prelazi u Beograd gde postaje stalna članica Narodnog pozorišta.
Večiti neženja
Dučić je nastavio svoju pesničku i diplomatsku karijeru. Poslednja služba mu je bila u Madridu, 1941. Prekinuta je priznavanjem NDH od strane fašističkog Frankovog režima i Kraljevina Jugoslavija više nije bila u diplomatskim odnosima sa Španijom. Odlazi za Lisabon, a odatle u SAD. Umro je 1943. Jovanka ga je nadživela 20 godina, radeći neumorno. Igrala je na sceni, pisala članke, držala predavanja iz scenske umetnosti. Dučić se posle ove veze ušančio u poziciju večitog neženje i nije postojala žena koja bi ga u tome pokolebala.
