Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima. U knjizi “Velike srpske ljubavi”, Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima.
Jovan Dučić više zaljubljen u ljubav kao osećanje, u ženu kao pojam, podario nam je neke od najlepših stihova srpske književnosti. Pesnik koji je napisao da je poljubac susret najveći na svetu imao je mnogo ljubavnih avantura i veza. Ljubav je za njega bila potreba kao voda i vazduh. Ako ne voli neku određenu, voleće imaginarnu ženu, ali svaka čestica njegovog tela i uma biće natopljena ljubavlju.
Porodična idila
“Od mog priviđenja ti si cela tkana” peva ženi koju pravi od svojih snova. U realnosti više je on povređivao žene nego što su one njega. Jureći za svojom vizijom one koja će biti savršena, kao da je ove telesne i prisutne kažnjavao što ne mogu da ispune njegov eterični san.
Moguće da je potrebu za posebnom nasledio od oca Andrije, koji je bio trgovac. Od svih devojaka koje je sretao i upoznavao, nijedna nije u njemu probudila želju da prožive život i stvore porodicu. Znao je šta želi i čekao je da se takva pojavi. A ona je došla sa udovičkim velom i dvoje dece iz tog braka. Joka Glogovac je ušla u Andrijin život, u staru kamenu kuću na sprat u zaseoku kraj Trebinja, vodeći za ruke sina Ristu i ćerku Soku. U toj kamenoj kući podno Leotara rodiće sina Jovana i ćerku Milu. Porodični život bio je satkan od mnogo ljubavi koja je prkosila standardima onog vremena i doba. Momak da oženi udovicu sa dvoje dece, nije bilo uobičajeno i gledalo se sa čuđenjem.
Ali đavo nikad ne spava i ume da udari baš tamo gde ga srećom izazivaju. Andrija gine u Hercegovačkom ustanku pred sam njegov kraj, 1877. i Jovan, šestogodišnji dečak, jedva da će ga zapamtiti.
Teški dani tuge i nemaštine useljavaju se u kamenu kuću i kao da naplaćuju svaki minut sreće koja je nekad obitavala. Majka Joka je, uz veliku muku, uspela da ishrani decu i iškoluje u trebinjskoj osnovnoj školi. Pritisnuti tegobnim uslovima za život, Jovan i majka odlaze u Mostar, gde je polubrat Risto već našao uhlebljenje i mogao da im pomogne.
Prva ljubav
Prvo odredište kad se mladi, tek svršeni učitelj uputio u svet, bila je Bijeljina gde je dobio prvi posao. I prvu ljubav, kao početni biser u dugačkoj nisci na kojoj su se ređale razne žene, iz raznih društvenih slojeva i godišta.
Magdalena Živanović bila je ćerka bogatog trgovca i privukla je Jovana svojim neskrivenim obožavanjem njega i poezije koju je pisao. Pod njegovim uticajem i sama počinje da piše. Bili su mladi, lepi i zaljubljeni i Jovan je poverovao da je našao životnu saputnicu kao što je njegov otac našao sebi. Onu koja će ga voleti i pratiti na svim putevima koji su mu stajali u budućnosti.
Mladi i zaljubljeni sanjare, a stariji i realniji odmeravaju nekom drugom merom veze svoje dece. Tako je Magin otac procenio da obični učitelj nije prilika za njegovu ćerku, onako siromašan, zanesen i revolucionarnog duha, pre bi bio neprilika nego prilika.
Možda bi Maga i pobegla da je Jovan imao gde da je povede. Otac je zaključao ćerku u kuću i poručio učitelju da nije poželjan ni u gradu, a kamoli u njegovoj kući. Tako je Jovan napustio Magdalenu i Bijeljinu i otisnuo se dalje u svet. Odlazeći, napisao joj je: “Kad sam otišao iz Bijeljine i poljubio se s tobom, ja sam se zarekao Bogom i životom da moje usne neće poljubiti nikoga više dok tebe ne poljube kao svoju.”
Pokvario veridbu Šantiću
Dučića su volele žene. Bio je i siromašan i ugledan, događalo se da nema za hleb i da jede u najfinijim restoranima, za žene je bio magnet. Od oca je nasledio krupne, lepe oči, koje se i na slikama prvo primećuju, ali njegov pogled, koji je bio takav da žena poveruje da je baš nju čekao celog života, tome su žene teško odolevale. Čak je i svom dobrom drugu, pesniku Aleksi Šantiću, pokvario veridbu. Zajedno su učiteljevali u Mostaru, družili se i pokrenuli književni časopis Zora. Tako je upoznao Šantićevu verenicu i ta se devojka toliko zanela Dučićem da je raskinula veridbu i ušla u vezu za koju je znala da će biti kratkotrajna.
Diplomatski skandal
Kako je imao završen pravni fakultet u Ženevi i dobro govorio jezik, uz to bio otmene pojave i manira, dobio je nameštenje stalnog delegata u Društvu naroda, organizacije koja je prethodila Ujedinjenim nacijama. U Ženevu je stigao 1924. a već sledeće godine u Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine SHS stiže pismo naslovljeno na ministra lično. Pisala je izvesna gospođa Fogel, koja je primila na stanovanje uglednog diplomatu, gospodina u pedesetim godinama, ne pomišljajući da se nešto može dogoditi između njega i njene ćerke Antoanete (19). A dogodilo se svašta, s obzirom na to da je devojka ostala u drugom stanju i dotična gospođa traži da se država zauzme i natera svog službenika da plaća alimentaciju za dete, pošto je sigurno neće oženiti. Kraljevina je povukla svog diplomatu, a Antoaneta rodila sina kome je dala ime Žan. Dučić nikada nije zvanično priznao dete, ali je slao novac za njegovo izdržavanje i školovanje.
Poznati pesnik umeo je da bude glamurozan kao i njegovi stihovi. Imao je 60 godina kad je postavljen za ambasadora u Budimpešti. Na dužnost je došao u fijakeru postavljenim tamnocrvenim plišem i sa upregnuta četiri bela konja. Cela prestonica se okretala za njim, a lepa mađarska grofica mu je poklonila srce, dušu i vilu u centru grada. I danas na Trgu heroja postoji vila u kojoj je ambasada države Srbije, koju je Dučić zaveštao svojoj zemlji.
