Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima.
U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima.
Knjiga se može poručiti na imejl autorke: zizaradivojevic@gmail.com
Duboko neslaganje politikom i namerama kralja i Nikole Pašića, uverenje da ujedinjenje sa dojučerašnjim neprijateljem ne može doneti dobra Srbiji, donosilo je Živojinu Mišiću sukobe sa ova dva moćna i sujetna čoveka. Vojvoda je živeo zajedno sa svojom vojskom i smatrao je da je običan vojnik, onaj što je ostavio kuću i okućnicu i pošao u rat, ovim ujedinjenjem izneveren.
Blag i nežan muž
Vojvodu je posebno boleo odnos koji je nova država imala prema invalidima i veteranima rata. Mnogi su prosili po ulici jer nisu imali mogućnosti da zarade za život. Kralju više nisu bili potrebni i on se, u planiranju budućih poteza, nije bavio onima koji su mu omogućili da stvara državu. Posebna milost bila je dozvola da, o velikim verskim praznicima, invalidi vojnici mogu da prose ispred dvora.
Nepokolebljivo protivljenje ideji ujedinjenja nije mu oprošteno. Preko noći se zaboravio sav doprinos i herojstvo vojvode Mišića. Penzionisan je bez kuće koju mu je, tada regent,
Aleksandar obećao posle bitke na Kolubari. Ostavio je Beograd i novi dvor koji se formirao na nekim drugim vrednostima, sa nekim drugim ljudima i nekim drugačijim viđenjem i moralom. Živeo je povučeno u rodnom Struganiku, u kući koju je podigao sam, na temeljima kuće u kojoj se rodio.
Umro je na Lujzinim rukama 1921. Na samrtničkoj postelji se oprostio od porodice rečima: “Oprostite što vam, sem časnog imena, ništa ne ostavljam.”
Živojin i Lujza proživeli su 38 godina u braku, više razdvojeni nego zajedno, večito željni mira i spokoja koga za njih nije bilo. Ovaj odlučni, hrabri i strogi čovek bio je blag i nežan muž. Kao otac je bio popustljiv prema ćerkama, a zahtevan prema sinovima. Sinove je voleo ali su oni nosili na sebi teret vojvodske titule i oficirske časti.
Lujza je volela svog čoveka i divila mu se. Ona zanesena mladalačka emocija pretvorila se u postojanu i čvrstu ljubav, onu kojoj nisu potrebni dokazi i mnoštvo lepih reči. U teškim
vremenima teško se živi i još teže voli, pa se ljubav pokazuje na brzinu, skriveno, u ukradenom trenutku od koga se, posle, danima i mesecima živi.
Nije njenog Živojina sasvim ogrubeo vojnički šinjel i surovost poziva. Umeo je da joj odnekud donese dar, da dođe samo na par sati da je vidi, da pošalje pisamce po posilnom.
Muke i stradanja
Lujza je imala i kutiju pisama, zabeleženih dragocenih trenutaka kada je ratnik postajao zabrinuti muž i otac. Kratke rečenice nabijene brigom i čežnjom za mirisima doma. Imala je i slike, ali su sve nestale u toj zlokobnoj decembarskoj noći 1941, kada su joj Nemci ubili sina i spalili kuću u Struganiku, koji je postao njeno selo.
Preživela je Živojinova žena mnoge muke i nepravde.
Najmlađi sin, Vojislav, bio je aktivan pre rata kao komunista, bio je hapšen i sproveden u zatvor na Banjici. Saznavši za to, majka Lujza uzima memoare Augusta fon Makenzena, koji je bio komandant svih neprijateljskih snaga koje su u Prvom svetskom ratu napale Srbiju, u kojima on veliča hrabrost srpskih vojnika i veštinu i čovečnost vojvode Mišića i odnosi generalu Francu Bemeu. Impresioniran njenim gestom i onim što je pročitao, posle nekoliko dana Beme šalje limuzinu i vozača po Lujzu. U njegovom kabinetu je čekao Vojislav, jedan od retkih koji se spasao iz zloglasne Banjice. Pravo iz kancelarije generala banjički sužanj je otišao u partizane. Završetak rata je bio početak muka prema kojima je rat bio mala šala. Naime, ovog majora Jugoslovenske armije poslali su na Goli otok, gde je kao vojvodski sin bio izložen svakodnevnoj torturi prolaženja kroz špalir logoraša koji su ga tukli. Tuci reakciju, tuci sina srpskog vojvode, tuci nepokorenu i poštenu srpsku krv, tuci da se pokažeš da si na liniji novonastalog bezumlja. Preživeo je sve to, satkan od ljutog gena srpskog i disciplinovanog nemačkog. Znao je da se ne sme predati, da mora barem on preživeti, jer majka je dva sina izgubila.
Najstariji, Radomir, kao oficir kraljeve vojske bio je deportovan u logor u Nemačkoj, gde je i umro, 1943. Tada je i Lujza uzela pravoslavnu veru i promenila ime u Magdalena. To je bio poslednji čin odricanja od vere i nacije koja joj je ubila dva sina. Kada su je pitali za razlog, rekla je da “mora to da uradi da bar na onom svetu bude sa svojima”.
Cena izbora
Porodica Mišić je izašla iz ratova sa časnim imenom i nikakvim imetkom, osakaćena i namučena nepravdama. Sve je to nosila Lujza kao cenu svog izbora zbog koga se nikada nije pokajala. Umrla je 1956. decembra. Sve njene teške muke dešavale su se u decembru, a ovo je bilo olakšanje. U dubokoj starosti, u 91. godini, sećala se živo svega što je proživela. Sudbina joj se rugala do kraja podarivši joj savršeno očuvano pamćenje, pa i na onaj trenutak kada je oslobodilačka vojska nove Jugoslavije htela da im oduzme stan u kome je živela sa ćerkom koja se nije udala, snahama i unucima. Kao što je, neku godinu pre toga, otišla nemačkom generalu, tako se sada zaputila u Maršalat, da moli za sebe i svoje. Odnela je odlikovanje i memoare svog pokojnog muža, one koji su bili svetinja u njihovoj kući. Tako je dala sve što je imala od uspomena na jedan surov život, krcat borbom, stradanjem, odricanjem, tragedijama.
Srpska tradicija
Svog čoveka Lujza je volela i posle njegove smrti, a sigurno i posle sopstvene. Porodicu je gledala i decu vaspitavala na srpskoj tradiciji i nemačkoj preciznosti, uvek stub i podrška, nikad u sumnji i slabosti. Jednom zavetovana na ljubav i odanost, nosila je to kroz pretežak put koji je izabrala. Kada je, one pomenute letnje večeri, mlada i vrcava Lujza Krikner dala ruku za igru stasitom potporučniku Živojinu Mišiću, nije ni slutila da će je on povesti u legendu i nezaborav. Velika ljubav traži velike žrtve, a ona je svaku dala i podnela.
