Kako su Srbi “napravili kuću svima na putu”, istorija je puna vojski, buna, ustanaka i ratova, a ljubav je vekovima na ovim prostorima bila izbegavana tema, kao da je slabost koja ne priliči ratnicima i junacima. U knjizi “Velike srpske ljubavi” Žiža Radivojević zabeležila je 40 ljubavnih priča koje svetle kroz osam vekova srpske istorije. Na stranicama njene knjige našli su se parovi kojima je ljubav obeležila život, bilo da je trajala ili se pretvorila u pepeo, spaljena strašću, teškim političkim ili etničkim okolnostima. Knjiga se može poručiti putem imejla autorke: zizaradivojevic@gmail.com
Leta gospodnjeg 1881. u Aranđelovcu, događaj sezone bio je oficirski bal u organizaciji kraljice Natalije i svako ko je polagao na ugled u društvu morao mu je prisustvovati. Spremale su se mlade devojke, raskošne haljine, a čipka i cveće krasili kosu i grudi ustreptale od uzbuđenja, što zbog bala, što zbog bataljona mladih oficira na vežbi u okolini grada. Porodica inženjera Fridriha Kriknera spremala se za bal ne sluteći da će to letnje veče rasturiti porodicu. Naročito nisu ni pomišljali da bi Lujza, sa svojih 16 godina i još u gimnaziji, mogla da se zaljubi i napravi skandal. A to se upravo dogodilo kada je na balu upoznala mladog poručnika Živojina Mišića.
Roditeljska zabrana
Šta se dogodilo te večeri, da li je taj ples po koji je došao potporučnik Mišić trajno zavrteo glavu lepoj mezimici iz bogate kuće, ili je to samo bilo prepoznavanje dve duše koje su se poznavale i tražile celog života, niko nije umeo da objasni. Sudbinski susreti se ne objašnjavaju, oni se dogode.
Lujza i Živojin su se ubrzo venčali u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu, uprkos zabrani njenih roditelja. Bespovratno zaljubljena, a tvrdoglava, pobegla je za mladog srpskog oficira, seljačkog sina sa malom platom. Nije ni slutila da je svoj život vezala za čoveka časnog, pametnog, hrabrog, ali sa teškim sudbinskim zapisom koji je poneo u svom srpskom genu. Odrekla se udobnosti imućnog i ušuškanog života i izabrala neizvestan vojnički, jer žena vojnika je i sama vojnik. Podređena zakletvi koju je njen muž dao svojoj otadžbini, ograničena na svaki mogući način u odnosu na druge žene. Njeni roditelji nisu mogli da prihvate zeta iz sela Struganika, skromnog porekla i još skromnijih primanja i razbaštinili su svoju mezimicu. Roditeljsko srce ume ponekad da bude tvrdo.
Mladi bračni par Mišić bio je zajedno samo prve tri godine. Živojin je već 1885. učestvovao u kratkom, srpsko-bugarskom ratu. Dok je bio na bojištu rodilo mu se prvo dete, ćerka Eleonora. Prvog sina, Radovana, video je tek kad se vratio iz škole gađanja u Austrougarskoj, u koju je bio poslat u svrhu pripreme za generalštabnu struku.
Put suza
Trnovit i težak bio je put mladog oficira, kasnije i vojvode. Bio je obrazovan, govorio četiri svetska jezika, nije umeo da ustukne ni pred neprijateljem ni pred pretpostavljenima, čak ni pred kraljem. Kraljevi ne vole jogunaste i drčne vojnike, naročito one koji nemaju dlake na jeziku i to su Mišići osetili kao porodica. Živojin je prvi put bio penzionisan posle majskog prevrata, 1903, bio je označen kao previše lojalan prethodnoj dinastiji Obrenovića. Kako su Krađorđevići hteli da zbrišu sve što je bilo povezano sa ubijenim kraljem i kraljicom, tako su otišli u penziju neki oficiri, iako im vreme za penziju nije bilo. Nije dugo potrajala penzija za generalštabnog pukovnika Mišića, reaktiviran je šest godina kasnije na lični zahtev generala Radomira Putnika, tokom aneksione krize.
I tada počinje golgota Srbije i pravi “put suza” za porodicu Mišić, naročito za Lujzu. Okrenuta mužu i deci, mlada, razmažena Nemica je postala prava srpska majka heroj, koja u rat ispraća muža i tri sina.
Živojin Mišić, nije bio po volji ni Karađorđevićima, ni Apisu i Crnoj ruci, organizaciji koja je podržavala Aleksandra Karađorđevića. Opet penzionisan po završetku Drugog balkanskog rata, i opet reaktiviran 1914. kada je Srbija bila u opasnosti. Dobija komandu nad Prvom armijom i veštim manevrima donosi pobedu u Kolubarskoj bici zbog čega je unapređen u čin vojvode. Zajedno sa porodicom deli muku prelaska preko Albanije, odakle se on prebacuje na Krf sa vojskom, a Lujza sa ćerkama i najmlađim sinom, koji je još bio dete, u Francusku.
Nemačka krv
Kakvi su dani i noći žene koja strepi za muža i dva sina koja su ostala da se bore za njenu novu domovinu? Svaki minut je kao večnost, svaki zalogaj zastaje u grlu. Njeni voljeni su negde gladni, umorni, ranjeni. Mnogo kasnije, major Aleksandar Mišić, njen drugi sin, pridružio se četničkom ravnogorskom pokretu Draže Mihajlovića i borio protiv Nemaca. Zarobili su ga 1941. i na streljanju mu ponudili život, saznavši da mu je majka Nemica. Uslov je bio da se deklariše kao Nemac i odrekne svojih srpskih korena i prezimena. Traženo mu je da se prikloni onoj drugoj polovini svoje krvi, nemačkoj. On je to odbio, rekavši da te krvi više uopšte nema, istekla je na Kolubari, gde ga je stiglo nemačko zrno. Takve je sinove rodila i odgajila Lujza.
Sukob sa kraljem
Prilikom proboja Solunskog fronta Mišić se toliko istakao da je nagrađen od strane engleskog kralja Džordža V titulom viteza, a od Francuske Legijom časti. I takav, hrabar i častan, zamerio se kralju Aleksandru Karađorđeviću jer je bio izraziti protivnik ujedinjenja sa Hrvatskom. Poznato je šta je mislio o Hrvatima kao narodu i to je dostavio kralju u pismenoj formi. Usmeno, sa njim je dolazio u velike sukobe jer nije mogao da zamisli prekaljene srpske vojnike sa Cera i Kolubare, one koji su u opancima probili Solunski front, kako im zapovedaju oficiri hrvatske, do juče neprijateljske vojske. Jer, kad su nam se države ujedinile i vojske su se ujedinile ravnopravno pa su viši činovi vojske koja je žarila i palila po Srbiji zapovedali njegovim vojnicima koje je gledao kao svoju decu koju ni u ratovima nije štedeo. Radovan i Aleksandar Mišić nisu imali nikakav bolji tretman nego drugi vojnici, naprotiv. Nekada je oficirska čast bila preča od života. Mišić je bio častan i pošten do poslednje kapi svoje srpske, vojničke krvi.
