Novinar i pisac Aleksandar Đuričić poznat je po radu u brojnim tiražnim i uticajnim magazinima. Njegov publicistički prvenac “Posle fajronta – Knjiga o Paji”, romansirana biografija Pavla Vuisića, objavljen je 2009. i odmah postao bestseler na području bivše Jugoslavije. Za svoju drugu knjigu “Čuvarkuće, udovice pisaca”, dobio je pre dve godine nagradu “Dejan Medaković, za dugo sećanje”, koja se dodeljuje za memoarsku prozu.
Kritičari su je opisali kao svesku živosti i ezoterije privatnosti, koja otkriva daleko više, a svakako ubedljivije od svih socioloških i kulturoloških knjiga. Đuričić je, krajem prošle godine, čitaoce obradovao novim štivom “Tajne slavnih Srba”, neispričanim pričama o najznačajnim srpskim velikanima, koji su preko svojih leđa prebacivali kilograme slave, pohvala, ali i milje uvreda. I – ostali da žive zauvek.
“Vesti” će u dogovoru sa autorom i izdavačem (Vukotić media) od utorka objaviti pojedine delove knjige.
x Koja je ličnost tokom istraživanja i pisanja bila najintrigantija, a ko Vas je iznenadio tokom rada na “Tajnama slavnih Srba?”
– Sada bi trebalo da vam u maniru narodnih pevačica “sve moje pesme su mi kao deca” kažem kako su mi sve 23 ličnosti podjednako drage, ali ipak… Zavodljivost i šarm “buldoždera u vizonu” kako su zvali Miru Trailović, genijalnost i ludilo Save Šumanovića, umetnost življenja Pavla Vuisića, poetska razbarušenost Danila Kiša i boemija Mike Antića, gospodstvo Koče Popovića ili Meše Selimovića, sva tragika Milene Pavlović Barili i iskonski patriotizam koji je Nadežda Petrović platila životom su stvari koje su me ostavljale bez daha dok sam pisao ovu knjigu. Čitaoce teraju i na suze i na smeh neponovljive pustolovine Mire Stupice, Jovana Ćirilova, Desanke Maksimović, ljubavne avanture Miloša Crnjanskog, a tragičan kraj Libera Markonija je dostojan romana Agate Kristi. Ukratko, među ovim koricama su biografije naših velikana, koji su oblikovali prostor i vreme u kome su živeli, a iz kojih previru strasti.
x Kako ste prikupljali materijale, što bi se reklo – “dokaze”?
– Bio je to rudarski posao, ali u rudniku plemenitih metala i burnih osećanja. Istraživao sam, razgovarao, proveravao, snimao, ispitivao, primenjivao sve moguće tehnike
kako bih dočarao život najvećih srpskih umetnika. Povremeno sam živeo u Narodnoj biblioteci Srbije, a nekada obitavao u Arhivu grada Beograda. Dosta sam kopao, a
prilično sam i uživao. Sada taj osećaj sa zadovoljstvom predajem onima koji čitaju “Tajne slavnih Srba”.
Koliko dugo ste radili na knjizi?
– Pisac jedan deo života provede jureći priče, a onda priče počnu da jure pisca. Ovoga puta ideja je našla mene. Prvi put sam prihvatio poziv izdavača (Manojlo Vukotić, Vukotić media) da radim na osnovu njihove zamisli. I nisam se pokajao, jeste da su mi povremeno sedeli na kičmi zbog prokletih rokova, ali to sam sve zaboravio. Sada se hranim reakcijama čitalaca i organizovanjem promocija. A na to pitanje koliko dugo sam radio – ne umem da odgovorim. Nekada mi se čini da je to ceo život jer se sve vreme bavim tom dokumentarnom i memoarskom prozom. S druge strane, ako mislite koliko je trajao sam proces pisanja, to je osam meseci, ali to je bilo i dan i noć. Dešavalo se i dok sam spavao da sam se budio u znoju proživljavajući momente kada je Meša Selimović bio izopšten zbog “zabranjene” ljubavi ili kada je Mira Stupica dobila šamar od svoje najveće ljubavi Bojana Stupice.
Da li stojite iza svake napisane reči i je li sve tačno?
– Stojim “postojano kano klisurine” iza svake napisane reči, zadovoljan sam reakcijama, a taj filigranski rad ulaženja u intimu a izbegavanje bilo čega tabloidnog
sam usavršio još u prošloj knjizi “Čuvarkuće, udovice pisaca.”
Šta Vam je trenutno najveća profesionalna želja?
– Želje ne delim na profesionalne i privatne jer kada živiš iskonski jedan život, onda je to toliko isprepletano da uvek imam jednu želju – da idem na more.
Poglavlja zadovoljstva
U čemu je suštinska razlika između novinarstva i književnosti?
– Suština je u slovima, njihovom ređanju i poretku. Ja od toga živim ceo život, zvalo se to novinarstvo ili književnost. I taj život je skroman, i lep. Ernest Hemingvej je rekao, pa ga je Momo Kapor parafrazirao: “Novinarstvo je najlepši poziv na svetu, ako se na vreme napusti.” E, sad, još ne znam kada je to vreme, da li taj sat već otkucava. Uglavnom, tu sam. A u spisateljske vode sam uplivao slobodnim stilom, i ide mi. Romansirana biografija Pavla Vuisića “Posle fajronta” bila je regionalni bestseler, “Čuvarkuće, udovice pisaca” su osvojile ozbiljnu nagradu za memoarsku prozu koja nosi veliko breme, jer se zove Dejan Medaković. Sada sa knjigom “Tajne slavnih Srba” otvaram neka nova poglavlja, koja nisu za Evropsku uniju, nego za intimno zadovoljstvo.
Neponovljive anegdote
Retki su ljudi koji ne vole da zavire u tuđe zabrane, u uzbudljiva štiva u kojima se prepliću strasti, priče i sudbine poznatih i narodu, često, omiljenih ličnosti. Koliko se čitalačka publika obradovala novom štivu Aleksandra Đuričića videlo se i na promociji “Tajni slavnih Srba” u Kući Đure Jakšića u beogradskoj Skadarliji.
Knjiga je već postala pravi betseler. Isplivavali su nepoznati detalji iz života velikana… Njihove priče su ostale nama u amanet, da ih prenosimo sa kolena na koleno i čuvamo tradiciju.
Neponovljive su to anegdote i priče o velikim prijateljstvima i ozbiljnim sukobima. Progoni, zatvorenički dani, misteriozne smrti su samo neke od kulisa kroz koje su prolazili glavni likovi i junaci. Knjiga je to koja je tera i na suze i na smeh. A najviše na razmišljanje, istaknuto je na promociji.
