Velikan se vraća kući

Kamena skulptura patrijarha Gavrila Raškovića (1595 – 1659) u prirodnoj veličini i s jevanđeljem u ruci, koju u svom dvorištu, u selu Trnava, mesecima kleše ovdašnji vajar Vladimir Mitrović izaziva ovih dana, kad se klesanje privodi kraju, veliku pažnju i znatiželju mnogih Zlatiboraca. Mnogo ljudi iz cele zapadne Srbije dolazi u Trnavu da vidi čuvenog patrijarha, koji "samo što ne progovori", da mu se pokloni, da pred njim pobožno skine kapu i pomoli se Bogu.

Obaveza potomaka
-Još malo i sve će biti gotovo, nakon tri veka, patrijarh Gavrilo krenuće u selo Božetiće, u obnovljeni manastir Dubnica na Javoru, među svoje u Starom Vlahu gde će zauvek i ostati. Ovim činom želimo da ispunimo obavezu potomaka prema jednoj za srpsku crkvu i srpski rod značajnoj, a neopravdano zaboravljenoj ličnosti. Obnovitelj Dubnice, ali i ktitor drugih svetinja, čuvar vere i ognjišta, naš prosvetitelj, patrijarh Gavrilo ponovo se vraća kući, čekamo ga s radošću i nestrpljenjem – kaže otac Makarije, iguman manastira Dubnica.
 

Patrijah Gavrilo potiče iz znamenite loze beratskih knezova Raškovića, rođen je u Štitkovu, a rano je zamonašen u nekom manastiru gde je izvanredno savladao kaligrafski rukopis i prepisivanje crkvenih knjiga. To je potvrđeno na osnovu nekoliko zapisa ispisanih patrijarhovom rukom u njegovim knjigama otkrivenim u Univerzitetskoj biblioteci u Kembridžu, kao i poznatom Četvorojevanđelju iz arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti.
Kako je u svojoj knjizi "Manastir Dubnica i patrijarh Gavrilo Rašković", objavljenoj pre tri godine, zapisao ugledni istoričar umetnosti iz Užica Dragiša Milosavljević, na tron raških vladika Gavrilo je postavljen 1643. godine, a za patrijarha je saborno izabran 1648. godine u manastiru Morača.
Na temeljima i ostacima starijeg hrama u Dubnici, u četvrtoj deceniji 17. veka, tada mitropolit-raški Gavrilo obnovio je crkvu posvećenu Svetoj trojici, podigao konak i izgradio monaške ćelije. Duhovno sedište i saborište naroda Starog Vlaha doživelo je sudbinu drugih srpskih svetinja u strašnoj odmazdi, u godinama Velike seobe Srba sa kraja 17. veka kada je, kako pišu hroničari, "porušeno sve od Sarajeva do Novog Pazara".

Neugasivo kandilo
Iako spaljena i poharana, Dubnica je u tami vekova bila neugasivo kandilo između Javora i Uvca i tapija nemanjićke zemlje. Narod se u ropstvu okupljao u potaji, Dubnica je bila jedno od onih svetih mesta kojima su se vernici vraćali i sa kojima su živeli i u vremenima kada se mislilo da su uništena i da više ne postoje.
 

– S velikom radošću prihvatio sam predlog oca Makarija i vladike Filareta da u zelenom kamenu, iz majdana Klisura na Zlatiboru, isklešem spomenik patrijarhu Gavrilu. Nisam tražio nikakve pare, radio sam udarnički, ništa se nije moglo obiti špicevima, sve je moralo sečenjem i brušenjem. Nadam ćemo nekako pokriti bar troškove alata i materijala – kaže samouki vajar Vladimir Mitrović, koji je čuven po svojim kamenim skulpturama, a posebno statuom Hadži Milentija, bliskog saradnika vožda Karađorđa, koju je, u prirodnoj veličini, od crvenog kamena iz Klisure, uradio za manastir Rača.
– Želim da ostavim neko dobro delo, da znamo ko smo, koga smo imali i kako smo opstali. Razočaran sam koliko malo brinemo o svojoj istoriji, koliko slabo poznajemo svoje velikane i kako se odnosimo prema njima. Do pre dve godine ni ja nisam ništa znao o patrijarhu Gavrilu, ako me zdravlje, pamet i ruke posluže, do kraja leta svi će znati sve o ovom velikom Srbinu – poručuje ovaj samouki vajar o kome su Nemci i Italijani snimali filmove.