U periodu nakon Drugog svetskog rata, do sukoba sa Informbiroom, komunistička Jugoslavija i Albanija su negovale prijateljske odnose, utemeljene na želji o stvaranju trojne federacije, čiji bi integralni deo bila, pored Bugarske, i Albanija.
Sa Albanijom Jugoslavija je do 1949. imala posebno razvijene odnose. Granica gotovo da nije postojala. Jugoslavija je politički, ekonomski, vojno i kulturno pružila veliku pomoć toj zemlji. Pravljeni su planovi o ulasku Albanije u jugoslovensku federaciju. Posle sukoba sa Informbiroom, razgovori su prestali, a dve zemlje našle su se u zategnutim odnosima.
U tom smislu, interesantno je napraviti osvrt na rezonovanje jugoslovenskih vlasti oko “problema Kosova”, te način na koji su hteli da ovo pitanje reše.
Ako je verovati Enveru Hodži i njegovim sećanjima pod nazivom Titoisti, Tito mu je navodno krajem juna 1946. prilikom njegove posete Beogradu obećao da će Kosovo i druge krajeve Jugoslavije nastanjene Albancima ustupiti Albaniji, ali „je to bilo nemoguće odmah rešiti jer nas Srbi neće shvatiti, ali da bi ujedinjenje Kosova i Metohije sa Albanijom u okviru balkanske federacije bilo mnogo lakše“. Verovatno je na tom sastanku razgovarano i o Kosovu, ali samo u sklopu velikih planova o federaciji između Jugoslavije, Bugarske i Albanije. Ideju vrha jugoslovenskih komunista o davanju Kosova Albaniji potvrđuje i izjava Edvarda Kardelja data Staljinu aprila 1947. u Moskvi: „Kod nas na teritoriji Kosova i Metohije ima i dan danas više Albanaca nego Srba. Mi mislimo kasnije, kada se još bolje povežemo s Albancima da im ustupimo te teritorije“.
Želja za stvaranjem „balkanske federacije“, čiji bi integralni deo bila i Albanija, naterala je komunističke vlasti da već 6. marta 1945. godine donese poznatu „Odluku o privremenoj zabrani povratka srpskih kolonista proteranih sa Kosova i Metohije“. Istovremeno je tekao proces useljavanja Albanaca iz Albanije na Kosovo i Metohiju. Imigracija će se nastaviti i narednih godina, i u periodu od 1948. do 1956. godine, oko 40 000 Albanaca je naseljeno u Jugoslaviju.
Pogibejnost ovakve državne politike je evidentna, ako se uzme u obzir različita stopa prirodnog priraštaja kod Srba i Albanaca, te nije pogrešno reći da je odluka o zabrani povratka “otvorila vrata” gubitku Kosova, kroz primenu strategije populacione ekspanzije. Sve je to činjeno u ime „prijateljskih“ odnosa. Taj naivan stav će i komunističke vlasti skupo koštati.
Naravno, albanski teroristi nisu čekali da im bilo šta „padne s neba“, već su intenzivno radili na ostvarenju zamišljenih ciljeva. Prisustvo albanskog nacionalizma možda nije bilo u prvom planu u uslovima dobrosusedskih odnosa dve zemlje, ali to nikako ne znači da je težnja ka ekspanziji nestala iz politike naših južnih suseda. Godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata, na tlu Severne Amerike, formirana je i „Treća prizrenska liga“, koja je, naravno, imala sličnu misiju kao i prethodne dve – projekat „Velike Albanije“ trebalo je da nastavi da živi.
Sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom 1948. omogućio je Albaniji da povede protiv Jugoslavije kombinovanu propagandno-diverzantsku borbu, pod plaštom “marksizma-lenjinizma”. Od tada se u kosovskom zbivanju javlja i taj elemenat, koji velikoalbanskom delovanju daje vid “leve” revolucionarnosti i radikalizma, pogotovu posle sukoba Tirane sa Moskvom i vezivanja Albanije za Kinu. Pored angažovanja na propagandnom planu, iz Albanije su ubacivane naoružane grupe koje su ubijale naše graničare i pripadnike snaga bezbednosti, političke aktiviste, i zavodile teror nad srpskim stanovništvom.
Ubacivano je oružje, koje je, uz ono zaostalo od balista, predstavljalo opasni preduslov za izbijanje novih pobuna. Akcija nasilnog prikupljanja oružja i sistematskog pretresanja terena s tim ciljem, koju je na Kosovu i Metohiji sprovodila Uprava državne bezbednosti od kraja 1954. sve do sredine 1957. godine, nije bitno izmenila situaciju u oblasti.
Za sve to vreme nije prestajalo plansko dejstvo albanskog nacionalizma, koje se ogledalo u trajnom, takoreći hroničnom pritisku na Srbe da se iseljavaju iz oblasti, u podsticanju demografskog potiska i eksplozije albanskog stanovništva, i u njegovom vanrednom i neprirodnom pojačavanju velikim, do sada još neizbrojanim prilivom albanske narodnosti, pod vidom političke emigracije iz Albanije.
I dok su albanski teroristi operisali na terenu, kretanja u političkim krugovima i ideološki postulati dominantnog sistema su im ponovo išli u prilog. Komunistički internacionalizam, po kome su granice u okviru SFRJ bile tu „da spajaju, a ne da razdvajaju“, nije išao u prilog Srbiji- granice su joj išle na štetu, favorizujući druge republike u okviru zajedničke države.
Vrhunac u tom pogledu se desio kada je otpočela diskusija o reorganizaciji jugoslovenske federacije i stvaranju autonomnih oblasti (kasnije pokrajina), koje su stvorene samo u Srbiji, a ne i u drugim republikama, iako su postojale objektivne pretpostavke za tako nešto. Tako su, u administrativnom smislu, nastale autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija.
Situacija se, generalno, u Jugoslaviji značajno menja nakon Brionskog plenuma 1966. godine, kada su mnoge problematične državne odluke pravdane efikasnim suzbijanjem “velikosrpskog hegemonizma”. Na tom valu su jahali i Albanci sa Kosova.
S pozivom na princip prava naroda na samoopredeljenje (koji je u međunardno-pravnoj praksi postao zastupljen zahvaljujući, pre svega, nekadašnjem američkom predsedniku Vudrou Vilsonu) i sa argumentom brojnosti, Albanci sa Kosova upućuju zahtev za kreiranjem “Republike Kosovo”, koja bi u sebi inkorporirala sve Albance tadašnje Jugoslavije. Na taj način bi u nezavidan položaj bile stavljene ne samo Srbija, već i Makedonija i Crna Gora. Upozorenja o albanskim aktivnostima su postajala sve očiglednija, ali su ona često zanemarivana, te bivala odbačena i osuđena kao izraz pomenutog “velikosrpskog nacionalizma i unitarizma”.
Situacija ni na normativnom polju nije postajala bolja. Ustavnim amandmanima iz 1968. godine, ime Metohija je izbačeno iz naziva južne srpske pokrajine, i najavljuju se novi pravci delovanja nacionalne politike Albanaca, koji su imali još ambicioznije planove.
Nije se moralo dugo čekati na dalju eskalaciju: uoči albanskog nacionalnog praznika, 27. novembra 1968. dolazi do organizovanih masovnih demonstracija na Kosovu, sa težištem u Prištini; udarnu snagu činila je omladina – albanski studenti Prištinskog univerziteta, pre svega sa Filozofskog fakulteta. Bitno je za ocenu tih zbivanja na Kosovu da su ona bila nacionalistički i šovinistički usmerena (parola “Smrt srpskim ugnjetačima!”), i da su demonstracije pretile da prerastu u pobunu protiv zakonitog poretka i jugoslovenske države.
U Prištini se pred kraj toga dana okupilo mnogo Albanaca iz drugih gradova i oblasti Kosova (Uroševac, Peć, Prizren, Drenica), ali je u zoru 28. novembra došlo do intervencije jedinica JNA, pred kojim se okupljena masa rasturila, tako da nije došlo do upotrebe oružja. No, demonstracije su izbile istog dana i u Tetovu, sa zahtevom da se “albanski” delovi SR Makedonije priključe Kosovu. Demonstrante je oštrim nastupom suzbila i rasturila makedonska milicija. Nacionalistički neredi na Kosovu ispoljili su nekoliko važnih stvari: prisustvo i dejstvo antijugoslovenske Treće prizrenske lige; sposobnost ilegalne organizacije da pokrene mase i da zapreti pobunom koja prelazi granice jedne republike; neobičnu solidarnost nacionalista i izvesnog broja zvaničnih funkcionera i albanskih komunista na Kosovu.
Sem toga, ispoljila se odmah i taktika nacionalističkog pokreta: da frontalnim odbijanjem istinitih optužbi, umanjivanjem značaja događaja, sistematskim zataškavanjem činjenica i njihovog pravog značenja ne samo u sredstvima informacija nego i u najvišim partijskim i državnim forumima, i najzad veoma agresivnim protivnapadom na “velikosrpski nacionalizam i revanšizam” – spreči preduzimanje efikasnijih političkih i bezbednosnih mera, kojima bi pokret bio neutralisan.
Ustav iz 1974. godine jeste još jedan stepenik koji je Albancima doneo ono što su hteli. Ovim pravnim aktom je Jugoslavija bila osuđena na propast – iz federacije, maltene je postala država konfederalnog tipa, a autonomne pokrajine su, praktično, postale važne koliko i republike.
Iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije se ubrzano nastavljalo tih godina, dok su se u zemlji komunističke vlasti obračunavale sa frakcijama nepoželjnih, reakcionih elemenata. U radnim, sportskim, kulturnim, a ponajviše, u partijskim organizacijama, sprovodi se čistka srpskih, crnogorskih i drugih nepodobnih kadrova. Sa porastom albanskih zahteva, narastanjem nacionalizma i ekstremizma, došlo je i do porasta broja terorističkih grupa. Samo u periodu od 1979. do 1980. godine, otkriveno je šest terorističkih grupa. U periodu od 1974. do 1981. godine, 600 Albanaca je osuđeno zbog sprovođenja separatističke propagande i terorističkih aktivnosti. Već tada se moglo naslutiti ono što će se u narednim godinama dešavati.
Prvi znaci destabilizacije Jugoslavije javili su se na Kosovu, vrlo brzo nakon smrti Josipa Broza Tita. U proleće 1981. na Kosovu su izbile nacionalističke i separatističke demonstracije. Iako su ugušene akcijom policijskih snaga, stanje na Kosovu nije bilo stabilno. Nastavljeni su albanski pritisci na Srbe, silovanja, uništavanje imovine, pa i ubistva iz nacionalne mržnje. To je pojačalo iseljavanje Srba, koje je, u stvari, nije ni prestajalo decenijama unazad i dovelo do toga da se udeo Srba u ukupnom stanovništvu Kosova i Metohije smanjio na 13,2 odsto.
Demonstracije Albanaca godinu dana nakon Titove smrti, pokazale su da albanski nacionalizam beleži eksponenecijalni rast, i da će biti sve teže i teže obuzdati ga u novim uslovima, lišenih centralnog autoriteta harizmatskog vođe, kakav je nedvosmisleno bio Tito.
Albanski separatisti počinju sa primenom klasičnih metoda delovanja, čiji je cilj stvaranja platforme za internacionalizaciju kosovskog problema. Nakon pobune 1981., naredna se desila 1989., a poslednja u okviru SFRJ, 1990. godine. Albanski problem je postajao sve veći i veći, pa ipak, čini se da su nacionalizmi na drugim mestima u zemlji bili u fokusu, a pitanje Kosova je, po ko zna koji put, odloženo za bolja vremena. Ona nikad nisu došla.
Znaci treba sve to ocistiti od srba da bi bilo mira? A kako bi bilo da Srbi ociste njih, da li bi onda vladao mir?