Danas je etno-postavka mali muzej severnog Kosova i ponos Leposavića. U Centru za kulturu "Sava Dečanac" ističu da na postavci ima još mnogo da se radi i da skoro svakog meseca dodaju ponešto novo – cilj im je da Leposavić jednog dana dobije pravi muzej.
Dok su šiptarski teroristi južno od Ibra zatirali sve srpsko i sve što ih je asociralo na srpsku kulturu, običaje i istoriju, preteći da će svojim čizmom zgaziti i sever Kosova, i dok su stranci, mahom vojnici i oficiri Kfora, kupovali, dobro plaćajući, unikatni nakit, odeću, tkanine, drveno posuđe, trofejno oružje, grnčariju i sve drugo što bi im se dopalo, Miroslav se borio da sačuva srpsku prošlost. Uvek je za korak bio ispred njih, umesto novca, imao je samo entuzijazam i razumevanje sunarodnika koji su vredne primerke prošlosti, najviše zahvaljujući njegovom autoritetu i angažovanju, Centru za kulturu "Sava Dečanac" ustupali uglavnom besplatno.
– Sreća je da smo tada imali Miroslava kome nije bilo teško da pešice ode do najzabitijih sela na Rogozni, Kopaoniku ili Bajgori i da, često rizikujući i život, po starim kućama, tavanima i podrumima traga za eksponatima koji za vlasnike, sve dok se nisu pojavili
zainteresovani stranci, "nisu imali nikakvu vrednost" – priča Gojko Milivojević, bivši direktor Centra za kulturu "Sava Dečanac", koji je zajedno sa Miroslavom Ninićem, a uz pomoć Vesne Omčikus, tadašnjeg kustosa Etnološkog muzeja u Beogradu, dao veliki doprinos da Leposavić i severni Kosmet sačuvaju i izlože deo svoje prošlosti i svog načina življenja u poslednjih 150 godina.
– Naša etno-postavka ni u čemu ne zaostaje za sličnim postavkama u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu, podeljena je u tri segmenta – zemljano i drveno posuđe, izrada tkanina i narodna nošnja i imitacija stambenog prostora s ognjištem, kao simbolom opstanka na Kosovu i Metohiji, i devojačkom sobom. Nije bilo lako sve to prikupiti, pogotovu što je sve rađeno dobrovoljno i bez novca, a morali smo da budemo brži i od stranaca koji su neke od vrednih eksponata ipak uspeli da nam odnesu u svoje privatne kolekcije – priča Ninić i naglašava da i dalje, kao penzioner, obilazi sela, razgovara sa ljudima i pridodaje sve što smatra da vredi i da će osvežiti postavku.
– Planirali smo i četvrti deo u kome ćemo izložiti poljoprivredne alatke. Nastojaćemo da iskoristimo sačuvane eksponate i da na taj način predstavimo kako se nekada živelo i radilo u ovom kraju. Valjalo bi da jedna od prostorija bude namenjena i oružju koje se ovde koristilo u vreme Karađorđevog, a kasnije i Topličkog ustanka, moramo naći mesta i za nakit koji se do današnjih dana nosi i čuva na severu Kosmeta. Krajnji cilj je da postavka preraste u Muzej kojim ćemo se jednoga dana svi ponositi – ističe Ninić.
Stranci i dalje kupuju– Brojni stranci stacionirani na Kosovu i Metohiju i dalje zalaze u srpska sela i ne pitajući za cenu kupuju stare i dragocene stvari. Interesuju ih sve: od ručno tkanih ćilima i prekrivača starih po stotinu i više godina, goblena, vezova, starog posuđa, trofejnog oružja i nakita, do narodne nošnje. Neki od njih su uspeli da, godinama boraveći u ovom kraju, nakupuju toliko eksponata da su negde u Francuskoj ili Belgiji otvorili svoje – srpske etno-sobe. Moramo naći načina da ih u tome sprečimo i da im ne dozvolimo da nam prošlost odnose u svoje zemlje – poručuje Ninić. |
