Hrvatska književnica Vedrana Rudan, dotakavši se teme porodice i dece, ispričala je javnosti jednu za nju veoma zanmimljivu anegdotu, ali kao po običaju – i iznela svoj stav u okviru nove kolumne kojom je izazvala razne reakcije, a koju vam mi prenosimo u celosti.
– Moj poljski prevodilac Gregor ispričao mi je fenomenalnu anegdotu. On i žena iznenada su dobili dve karte za pozorišnu predstavu koju su svakako želeli da vide. Imali su malog sina, njihova teta čuvarka je srećom bila kod kuće. Zatražili su od nje da “uskoči”. Rekla im je da može, ali da neće, jer pohađa kurs. “Kurs, kakav kurs?”, pitao je Gregor. Poljska je u to vreme ušla u Evropu. “Kurs organizuje jedna evropska organizacija, svi polaznici moramo da naučimo kako da kažemo ne. Mogu da čuvam malenog, ali neću.” Gregor je bio u šoku, nisu otišli u pozorište. Tada sam prvi put skontala da je najveći izazov svakome od nas kako u životu da bez oklevanja kažemo “ne” – počela je ona na “Rudan.info”, pa nastavila s tim kako je od njenog razgovora s izvesnim Gregorom prošlo već oko dvadeset godina.
– …Doduše, nije lako otvoreno govoriti o izgubljenim bitkama. Kad smo već kod “ne”, tu je reč najteže izgovoriti u pravcu mesa našeg mesa. S jedne strane smo mi, umorni od života, neki od nas na odlasku, s druge strane su vampiri u punoj snazi. Mi njih volimo, ili mislimo da ih volimo ili smo poverovali onima koji su nam rekli da je jedina neraskidiva veza ona između naših krvopija i nas.
– A oni… Prijatelj je svoju kuću poklonio ćerki, bila je trudna, muž student, ona studentkinja u trideset i drugoj, ako ti neće pomoći otac, ko će? Devojka se udala i uselila, moj prijatelj je uselio u podstanarski stan od trideset kvadrata, starcu u pedeset i devetoj malo treba, bivša žena živi u drugoj državi.
– Prijatelj je srećan čovek. Sme da čuva unuku, sme da je vodi u vrtić, sme da je vodi iz vrtića, sme s njom u svojoj garsonijeri da provodi svaki vikend jer njegova deca, sad već na pragu četrdesete, studiraju, povremeno čak i nešto rade. Kad prijatelj plati najam, režije i pasju hranu za svoju Lulu malo mu ostane za preživljavanje. To skriva od dece, tako da od svoje devedesetogodišnje majke pozajmljuje lovu da bi mogao da hrani unuku. Doduše, Lole će morati da se odrekne, jer se stanari bune. Lola laje, zidovi su tanki, prijatelj traži dobre ruke u koje će uvaliti svoju ljubimicu, nikako da ih nađe.
– Svi njegovi vršnjaci koji imaju unuke traže dobre ruke za svoje ljubimce jer ne možeš hraniti i njih i unuke.
– Prijateljica, zajedno smo išle u osmogodišnju školu, na pragu je sedamdeset i pete. Radi u Italiji. “Srećom”, rekla mi je juče, “zdravlje me služi, čuvam onog starca već dvadeset godina, ako umre deca će mi crknuti od gladi”. Njena deca su na pragu pedesete ali život je težak, život je skup, deca dece traže svoje. Zato su nanu nagovorili da svoj stan iznajmi. Kad od Italijana dobije slobodan vikend spava na kauču kod dece u dnevnom boravku. “Znam da im smetam ali mi to nikad nisu rekli.”
– Komšinica je već tri nedelje u domu. Dom je smrdljiva rupa, uski hodnici zakrčeni su kolicima u kojima sede us*ani starci koji pojma nemaju gde je. Šezdesetosmogodišnja komšinka u punoj snazi spava u sobi s nepokretnom ženom koja urla čitavu noć. Svoju je kuću dala sinu, jadno pedesetogodišnje dete ne može sa troje dece biti podstanar.
– Srećom, dogovorila se s vlasnikom doma pa svakog dana autobusom ide u grad i čisti stanove da bi mogla da plaća dom. “Važno mi je da su oni na sigurnom i da niko ne može da ih izbaci iz kuće.”
– Juče je kod mene bio unuk Krešo. Otvorio je frižider: “Nano, nema kole, ti znaš da ja pijem samo kolu!” “Ko te j*be”, rekla sam ispunjena nežnošću i ljubavlju. “Nano”, seo je na kauč i podigao noge na fotelju, “vi imate i kuću i vrt i mačke, a mi živimo u onoj rupi, vas ima dvoje, a nas ima…” “Reci tati da se goni u k*rac!”
– Davno sam napisala da deci nakon smrti treba ostaviti dugove i pogrebne troškove. Niko me ne sluša. Ni ja samu sebe nisam slušala. U poslednje vreme gledam oko sebe i polako, nikad nije kasno, učim, učim, učim… – zaključila je Vedrana Rudan u svojoj kolumni.
Najveca i najiskrenija, kao i uvek.