U prisustvu brojnih prijatelja i porodice Aleksandar – Saša Jovanović, iz Frankfurta, promovisao je u kući Đure Jakšića u Skadarliji svoje knjige “Antologija bola” i “Moji prijatelji pesnici”.
O autoru je govorio recenzent Novica Sovrlić, a delove iz knjiga čitali su glumci Branislav Trifunović i Bojan Žirović. Jovanović, koji je na dan promocije posetio naše dopisništvo u Beogradu, rekao nam je da je knjiga “Moji prijatelji pesnici” priča o ljudima koji ne žive od pisanja, ali su po onome kako žive i razmišljaju, zaista pesnici.
– To su ljudi koje sam upoznao na raznim manifestacijama po Evropi u organizaciji naših ljudi i uglavnom su nepoznati javnosti. Ima i jedna priča o Marinku Madžgalju, koga sam imao sreće da upoznam i da se družim s njim i o jednom takođe preminulom velikanu Miroslavu Beloviću, čuvenom reditelju, upravniku JDP iz onih zlatnih vremena. Marinko je bio jedan veliki čovek. I danas pamtim njegove neke reči i prihvatam ih se. Mi imamo neko mišljenje o glumcima, da su uobraženi, da su nedostupni nama običnim ljudima. Međutim, on je bio stvarno jedna velika duša. Umeo je da se otvori, da ispriča neke detalje iz privatnog života, koji naravno ostaju zaključani u meni. Njegovo srce je bilo toliko čisto – kaže nam Jovanović, inače uspešan organizator predstava u Frankfurtu.
Zahvaljujući tom poslu imao je prilike da upozna brojne naše umetnike.
– Na ideju sam došao tako što je to neki sadržaj koji mi je najviše nedostajao, kao konzumentu. Pokušao sam da animiram neko udruženje u Frankfurtu čiji sam ja bio član, da to radimo. I posle nekoliko meseci, kad sam video da oni nemaju interesovanje, ja sam krenuo u sve to. I evo, to traje punih osam godina. Radim dve do tri predstave godišnje. Ja se zaista trudim da to budu kvalitetne predstave, kojih se neću stideti, da mogu sam sebe da pogledam u ogledalo i da mogu mirno da izađem u grad. Sa mnogim glumcima sam ostao dobar. Gagi Jovanović je jedna velika enigma i veliki čovek. Gostovali su kod mene i Mirjana Bobić Mojsilović, Nataša Ninković, Zoran Cvijanović, svi su divni. Voja Brajović je jedan veliki gospodin i džentlmen. A Sergej Trifunović je jedan uragan, koji samo tako prođe.
Zbog ljubavi u svet
Jovanović je iz Beograda u Frankfurt došao 1996. godine.
– Ljubav me je odvela u svet. Oženio sam se devojkom koja je tamo rođena. Stvarno lepe stvari su se događale. Iz te ljubavi prema ženi oživela je i stara ljubav prema pisanju i pozorištu. Inače, radim potpuno trivijalni posao, koji nije vredan pomena. Legalano je sve i od njega živimo i moja porodica i ja. Moja supruga Slavica mi je najveći prijatelj, podrška i kritičar – kaže Jovanović, koji nam je otkrio kakav je život u dijaspori:
– Ajde da kažem uslovno rečeno da se nisam snašao. Postoje neke predrasude o Nemačkoj. Misle svi da je to fantazija, imaju utisak da sve pada s neba. Ekonomska situacija u Nemačkoj je iz godine u godinu sve lošija, naš svet se obično snađe. U svakom slučaju bolje je nego ovde, ali da je dobro nije.
Hipnoza jedne ljubavi
Saša se ovih dana uveliko priprema i za gostovanje predstave “Hipnoza jedne ljubavi”, Zvezdara teatra.
– Predstava sa kompletnom scenografijom gostuje 10. novembra na starom mestu. Karata ima još malo i možemo reći da je predstava rasprodata. Veliki je to posao. Ja tu predstavu pokušavam da dovedem već dve godine. Onog trenutka kad vi imate jedno da od pozorišta, onda imate dobrih šest meseci priprema. To je ekipa od 11 ljudi i to nisu samo glumci. Radujem se zaista i ja, ali i naši ljudi u Frankfurtu. U ovom slučaju uslov da dođu je bio da se doveze njihova scenografiju, ali u svim ostalim slučajevima sam ja pravio scenografiju, što mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Treba tražiti stare stvari, kupovati po buvljim pijacama, seći, montirati. Recimo za predstavu “Dobrodošli u Srbiju”, koja je veoma zahtevna, sve sam ja nabavio. Nešto kupim, nešto iznajmim.
