Za ovog mladog i bolesnog čoveka svaki evro život znači.
– Hvala dragom donatoru, Bog mu prazničnim blagodetima dom obasjao. On je naš spasitelj. Iako trošimo oko 80 evra mesečno za Dejanovu terapiju, sa njegovim poklonom i delom plate koju primam kao kuvarica u "Jumku" izađemo na kraj. Imamo za lekove i goli hlebac, da ne gladujemo. Ipak u nesreći ima i sreće, jer trenutno dobijamo platu redovno i živimo već deset godina "divlje" useljeni u fabričku zgradu gde nema struje i vode, pa ne plaćamo nikakve dažbine – kaže majka Vesna čija je jedina maršruta odlazak u fabriku u trosmenski rad i nazad kući gde brine o Dejanu i danju i noću.
Potrebni lekovi
Ukoliko neko od čitalaca može da pomogne porodici Milošević u nabavci lekova za Dejana "Vesti" ih mole da obezbede kapsule "berlithion" od 600 miligrama, lek kod polineuropatija izazvanih dijabetesom, masti za sprečavanje tromboze "trombovenal", kao i kapsule "keltican forte".
Adresa: Dejan Milošević, Petra Lekovića A79, Naselje Čerenac, 17.500 Vranje.
Vodi ga na redovne kontrole a doktori sve čine da mu spasu desnu nogu od amputacije. Najveći problem je to što je Dejan i hronični dijabetičar, pa rane ne mogu da zacele.
– Zbog povišeng šećera nikako da saniramo bolest. Terapija lekovima i mašću je skupa, ali to je jedini spas. Ne smemo da ispustimo ni dan ni sat. Od životnih muka zaboravila bih na davanje terapije da nije mobilnog telefona. Navijem alarm na vreme kada treba da Dejan uzme tablete, a kada sam na poslu zovem ga… Poslušan je – kaže Vesna koja ističe da postoji još jedna šansa – lekari će pokušati s dodatnim lečenje noge kiseonikom, u takozvanoj hiperbaričnoj komori.
– Moraćemo da uradimo prvo test da se vidi da li Dejan može da izdrži takvu vrstu lečenja zbog dijabetesa. U stalnom sam grču za njegovo zdravlje, jer iz rata se vratio i sa vijatnamskim sindromom… Nismo gladni, kuvarica sam i pravim od "ništa svašta". Najviše nas ubija mrak u kome živimo. Sedimo zimi u mraku, Dejan sluša tranzistor na baterije. I pričamo. Tema je uvek ista: da li će nama ikad biti bolje? Pomolimo se za zdravlje, drugo nam ništa ne treba i legnemo rano u krevet – priča Vesna o njihovom svakodnevenom bitisanju.
Zahvaljujući čitaocima "Vesti" imaju dovoljno drva za ogrev, vatra pucketa u sobi… Nemaju nikakve pomoći od države. Dejan je kao dobrovoljac otišao u Republiku Srpsku sa 19 godina i ratovao dve godine od Višegrada do Sarajeva u specijalnim jedinicama, u prvim borbenim redovima. Kad se rat okončao iz Srpske je oteran, a u Vranju dočekan odgovorom da ide po pomoć tamo gde je ratovao. Odbijeni i poniženi, Dejan i Vesna, više nikad nisu pokucali na državna vrata: "Veći je naš ponos od njihovog poniženja", kratko poručuju Miloševići.
