Prvi uređaj, Telefunkenov VRG 2 je koštao 20 hiljada nemačkih maraka, a mogao se prepoznati i sa velike udaljenosti, jer se sastojao od dve poveće kutije, radarskog predajnika i prijemnika, koje su bile postavljene na stative, a pored njih je bila postavljena kamera za slikanje “brzih” vozača.
Tih godina o bezbednosti se nije mnogo vodilo računa. Automobili su postajali sve brži i brži, sigurnosni pojasevi su bili u povoju pa je broj nesreća sa fatalnim ishodom ubrzano rastao. Prvo ograničenje brzine u Zapadnoj Nemačkoj je uvedeno 1957. Gradom su vozila mogla da idu najviše 50 km/h, ali policija je teško mogla da dokaže kada neko “divlja” ulicama.
Radar je uveo revoluciju i zagorčao, ali i spasao živote nebrojenim vozačima širom sveta. Posebno je bilo zgodno što je bio mobilan, pa vozači nisu znali gde mogu biti uslikani.
Uspehom ovog uređaja nisu bili zadovoljni samo policajci, već i lokalne zajednice, pa i države koje su shvatile da se njegovom upotrebom lepo mogu puniti budžeti.
Kasnije su stigle i njegove naprednije laserske verzije daleko manjih dimenzija, ali jedna stvar se nije promenila – vozači već 60 godina, kada vide policijsko vozilo, prvo skidaju nogu s gasa…
