Stručnjak za Balkan i viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije u Berlinu Bodo Veber smatra da “nova nemačka vlada ne bi trebalo da podrži incijativu Otvoreni Balkan, da bi dijalog između Srbije i Kosova trebalo resetovati, kao i da Berlin i Pariz moraju snažno sarađivati po tom pitanju”.
Da li će nova nemačka vlada napraviti zaokret u odnosu na politiku Angele Merkel prema Zapadnom Balkanu, ali i dijalogu Beograda i Prištine?
– Nova vlada u svom programu signalizira snažno zalaganje za politiku proširenja prema Zapadnom Balkanu, i rešavanje glavnih preostalih strukturalnih problema, kao što su odnos Srbije i Kosovo, odnosno pregovore o konačnom, sveobuhvantnom sporazumu. Ne vidim potrebu da nova vlada redefiniše politiku prethodne vlade prema regionu. Kancelarka Merkel u svojoj vodećoj ulozi u politici EU prema regionu i u dijalogu jeste bila na pravom putu. Problem poslednjih godina više je bila u određenom zamoru, odnosno nije se dovoljno borila da odbrani tu vodeću ulogu, pa je na kraju svog mandata ostala poprilično praznih ruku. Znači, nova nemačka vlada moraće da oživljava tu vodeću poziciju Berlina u EU politici.
Francuska je 1. januara preuzela presedavanje EU i već je najavila veliku konferenciju o Zapadnom Balkanu. Koliko blisko mogu da sarađuju Pariz i Berlin po tom pitanju?
– Od odnosa Berlina i Pariza zavisiće i budućnost politike proširenja prema Zapadnom Balkanu i uticaj Unije u regionu. Naime, Francuska ne samo da već dve godine blokira otvaranje pretpristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, nego je predsednik Makron, mada to otvoreno ne govori, lično protiv politike proširenja. Da bi Berlin realizovao svoje snažno zalaganje za politiku proširenja, dakle, mora voditi ozbiljne razgovore sa Makronom, inače će perspektiva članstva u EU za zemlje Zapadnog Balkana u 2022. konačno biti mrtva, EU će izgubiti dobar deo svoj uticaja, sa dramatičnim posledicama za stabilnost regiona. Ali sumnjam da će se to desiti tokom francuskog presedavanja EU, odnosno u prvoj polovini godine, zbog predsedničkih izbora.
Da li kriza u BiH može da se odrazi i na Kosovo, ali i ceo Zapadni Balkan. Kako bi EU trebalo da reaguje?
– U BiH, kao svojevremena u kontekstu opasnog guranje ideje razmene teritorija u pregovorima Kosovo-Srbija, predstavnici EU institucija već dve godine vode privatizovane pregovor o tzv. reformi izbornog zakona, koji su određeni istom filozofijom udovoljavanju interesima nacionalističkih lidera njihovih neispunjenih nacionalističkih agendi, a koji bi da su uspešni, vodile bi ultimativno do etnoteritorijalne podele, i nasilne desintegracije države, što bi destabizovalo ceo region. Tim zvaničnicima su se u međuvremenu pridružile predstavnici tzv. iliberalnih država članica Unije. Ta saradnja hranila je apetite nacionalističkih lidera poput Dodika. Njegova pretnja otvorenom, jednostranom secesijom konačno je produbila demokratsku većinu unutar EU, počevši od Berlina i Evropskog parlamenta. Oni ubrzu moraju kako sprečiti predstavnike EU institucije od ispregovaranja antidemokratskih, antievropskih dogovora, tako odvraćati Dodika od najavljene secesije, putem uvođenja sankcija protiv političkog vrha Republike Srpske, i stacioniranje dodatnih međunarodnih trupa u BiH, u strateško centralnoj lokaciji u Brčkom.
SAD imaju dvojicu predstavnika za Zapadni Balkan, EU ima svog, Velika Britanija je imenovala Piča. Očekujete li da još neka zemlja imenuje svog specijalnog predstavnika za Zapadni Balkan?
– Ne očekujem, niti nam trebaju još specijalnih predstavnika. On što fali je zajednička, strateška politika EU, baziran na kredibilnoj perspektivi članstva, kao i Zapada prema regionu.
Očekujete li neki konkretni dogovor Beograda i Prištine u 2022. i novi sastanak Vučića i Kurtija?
– Ne očekujem, ali zato očekujem da će doći do preko potrebnog resetovanja pregovora o konačnom, sveobuhvatnom sporazumu. Resetovanje znači prvobitno definisanje osnovnih principa pregovora, počevši sa statusnim pitanjem, te u smislu prvobitnog okvira političkog dijaloga iz godina 2012-13. Tako jedno resetovanje mora doći od najvišeg nivoa u Berlinu i Vašingtonu. A preduslov je rešavanje blokade politike proširenja, jer bez perspektive članstva u EU, kako za Srbiju tako i za Kosovo, Unija, a ni Zapad u celini nema nikakvu osnovu da reši statusni konflikt na održiv način. Tako resetovanje, dakle, zbog političkog kalendara u Francuskoj bi se tek moglo desiti u drugoj polovini 2022.
Da li je 2021. izgubljena što se tiče dijaloga po vama i ako jeste ko tu snosi najveću krivicu?
– Jeste, jer mada se dijalog rešio Mogerinijeveg tima krajem 2019. kao i Ričarda Grenela krajem 2020. šansa da se tako resetovanje pokreće u prvoj polovini 2021. godine, nakon stupanje na dužnosti nove Bajdenove administracije, a pre odlaska sa vlasti kancelarke Merkel, ipak se nije realizovala. Razlozi su na jednoj strani bili sporan početak Bajdenove administracije, a nedostatak politikog apetita u Berlinu, uz fokus na upravljanje pandemijom.
Kako gledate na Otvoreni Balkan i hoće li nova nemačka vlada stati iza ove inicijative?
– Inicijativa je ogledalo krize politike EU prema regionu, kao i Zapada u celini, prerasla u konkurentski projekat Berlinskom procesu usled Makronovog “ne” otvaranju predpristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom u oktobru 2019, pa je Grenel u kontekstu Vašingtonskog sporazuma pretvorio u antinemačku (antiMerkelovu) inicijativu. Činjenica da Merkelova vlada na Berlinskom samitu prošlog leta nije uspela da ubedi Vučića, Ramu i Zaeva da njihovu inicijativu vraća u okvir, odnosno integriđe u Berlinski proces, pokazuje koliko blokada proširenje je naštetil ugledu, i uticaju Unije na Zapadnom Balkanu, i vodećoj ulozi Nemačke. Gledajući sve to, nova nemačka vlada ako svoju posvećenost budućnosti politike proširenja Unije uzima ozbiljno, ne može pristati na podršku toj inicijativi.
