Statue iz starog Egipta najčešće nemaju noseve, a pored zuba vremena, sada je otkriveno šta ih je još uništavalo.
Egiptolozi navode da postoji niz kompleksnih razloga zašto su egipatske statue ostajale bez noseva, te da su oni namerno uništavani i nije ih samo nagrizalo vreme.
Edvard Blejberg iz Muzeja egipatske umetnosti u njujorškom Bruklinu, napravio je istraživanje na tu temu, čiji je rezultat izložba „Ikonoborstvo u starom Egiptu“, gde su oštećene statue i njihovi delovi između 25 veka pre nove ere i prvog veka nove ere upareni sa neoštećenim statuama.
„Način na koji su statue oštećene jasno govori da je to urađeno sa namerom“, rekao je Blejberg američkim medijima.
Egipatski artefakti prožeti su političkim i religijskim funkcijama, navode eksperti, te je kultura ikonoborstva dovela do njihovog namernog oštećivanja. Razlozi su brojni, od invazije stranih vojski do dinastičkih borbi za vlast.
Stručnjaci na osnovu načina na koji su statue oštećene mogu da naprave razliku da li se radi o namernom vandalizmu ili je nos na statui polomljen zbog velike starosti.
Stari Egipćani pripisivali su važne moći prikazima ljudskog tela, verujući da duh preminule osobe može da naseli statuu koja prikazuje njen lik. Takođe, one su bile „vizuelni prikaz ko je imao moć da ispriča priču o tome šta se događalo i šta treba da bude zapamćeno“, kaže Blejberg.
Praying statue of Amenemhat III in Museum Berlin, Germany. #Egyptology pic.twitter.com/eaQEVGg80I
— Mostafa Aleqaly (@maleqaly) May 16, 2020
Zbog toga su akti vandalizma imali cilj da unište tu moć, a Blejberg navodi da su statue bile „mesto spajanja natprirodnog i stvarnog sveta“.
Namerni čin ikonoborstva, uništavanja lika u starom Egiptu tako su sprovođeni i po naredbi naslednika nekih faraona.
– Oštećeni deo tela više ne može da obavlja svoju funkciju, te tako duh preminulog, koji se uselio u statuu, više ne može da diše kada se statui polomi nos, čime su vandali pokušavali da ubiju taj duh – kaže Blejberg.
Kada bi na statui božanstva bile polomljene uši, ono ne bi moglo da čuje molitve koje su mu upućivane. Takođe, ukoliko je na statui preminulog polomljena ruka kojom daje prilog kako bi umilostivio božanstvo, i taj čin bi bio poništen.
Uništavajući likove statua, pojedini vladari pokušavali su da promene istoriju u svoju korist, pa su zbog toga stari Egipćani pokušavali da zaštite skulpture, stavljajući ih u skrivene i teško dostupne prostorije u grobnicama ili hramovima. Međutim, to nije uvek bilo dovoljno.
Blejberg kaže da ikonoborci nisu bili obični vandali.
– Oni nisu nasumično uništavali umetnička dela. Sudeći prema preciznosti oštećivanja, postojali su vešti i uvežbani pojedinci koji su unajmljivani za taj posao. Tako često u faraonskom periodu može da se vidi kako su na udaru samo imena pojedinih ličnosti ispisana u natpisima. To znači da su ljudi koji su ih uništavali bili pismeni – kaže američki egiptolog.
Kasnije, uz razvoj kulturnih običaja, Egipćani su prestali da osećaju strah prema starim ritualnim objektima kakve su statue, pa su kamene skulpture često sečene i korištene za izgradnju zgrada, prenosi Sputnjik internešnel.
