U svom rodnom Vršcu, gde i danas živi, Žarko Trifunov (53) poznat je kao komandir vatrogasno-spasilačkog odeljenja, ali i po neobičnom hobiju. Ni manje ni više, pravi violine i to alatom koji je koristio čuveni Antonio Stradivari! I ne samo to, on i pomaže deci kad zaškripi njihov voljeni instrument.
Žarko je vatrogasac od 1997. godine, a ljubav prema drvetu rodila se neku godinu ranije da bi prvu violinu napravio zbog mlađe ćerke Vanje.
– Puno se tu faktora složilo. Drvetom sam se bavio još od ranih devedesetih tako da mi tehnologija obrade nije bila strana. Onda je ćerka upisala Muzičku školu i rešila da svira violinu. Kada sam prvi put uzeo taj instrument u ruke bio sam fasciniran tako malim i laganim istrumentom koji daje tako snažan i lep ton. Sa jedne strane jednostavna, a s druge užasno komplikovana. Liči na ženu, zar ne? – šeretski je reporterima “Vesti” postavio retoričko pitanje Trifunov.
Ne krije oduševljenje violinom, koja je reklo bi se prava enigma za njega.
– To je instrument o kome se zna sve, a praktično ne zna ništa. Ni danas ne postoje smernice po kojima možete da napravite vrhunsku violinu. Zato svaki majstor ima nekog svog keca u rukavu kojeg ljubomorno čuva, a ne garantuje da će violina koju napravi biti nešto spektakularno. Kad saznate to sve o violini, onda proradi radoznalost, srpski inat… I nastane violina – navodi Žarko, koji je violinama počeo da se bavi teorijski pre petnaestak godina.
Samouk, uporno je tragao za tajnama pravljenja violina, otkrivajući ih najčešće na internetu. Puno je, kaže, znanja potrebno za dobru violinu, od poznavanja drveta i njegove obrade do lakova, fizike, akustike… E, tek kad se to savlada, kreće se u gradnju violine. Prvo od nekih materijala za probu, a onda od pravog drveta za violinu, koje je prilično skupo i teško se nabavlja, s alatima na kojima je radio najpoznatiji italijanski tvorac žičanih instrumenata svih vremena.
Za izradu 300 sati
– Svaki deo u izradi se pravi alatima kao pre 300 i kusur godina, od kalupa, dleta, hoblica, mernih instrumenata, lepkova od kostiju i kože, lakova koji majstori sami prave od produkata buba iz Indonezije i smole četinara. Veliki deo alata svaki majstor napravi sam, a nešto se nađe i preko interneta. Pre svega sam kupio mali strug, naučio da radim sa njim i onda pravio alate za izradu violine – priča naš sagovornik.
Kvalitet smreke koja se koristi za gornju ploču, a koje ima i kod nas, presudan je za božanstveni zvuk violine. Za javor, od koga se pravi kutija violine, tvrdi da najbolji u svetu raste u Bosni, pa ga i on tamo nabavlja, kao i većina velikih i poznatih svetski proizvođača gudačkih instrumenata.
Za izradu jedne violine treba mu oko 200 do 300 sati, u zavisnosti od raspoloženja, drveta, temperature, vlažnosti…
– Teško je opisati proces izrade, sve je to ručni rad. Veoma se sporo radi, potrebno je neverovatno mnogo strpljenja, jer i najmanja greška uništava deo na kojem se radi. Desi se, recimo, da sklizne dleto i uništi deset dana truda na gornjoj ploči violine, koja je negde debela samo dva milimetra – objašnjava jedan od malobrojnih majstora u Srbiji koji prave violine.
Na njegovim instrumentima sviraju muzičari u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Nemačkoj i Italiji, a trenutno pravi 44. violinu. Pritom u taj broj ulaze samo one koje su dobile svoj serijski broj kao garant porekla. Tvrdi da bi svaku svoju violinu prepoznao, makar ih u orkestru bilo stotinu.
– Svaki instrument je unikat. Koliko god se trudio, ne postoje dve iste violine ni po izgledu ni po tonu. Ima na primer specifičnosti na instrumentu koje upućuju ko je majstor, od puža na vratu violine, intarzija do ćoškova. Sam ručni rad daje violini poseban pečat – otkriva Žarko, kojem izrada divnih instrumenata predstavlja izvor zadovoljstva, a ne zarade.
Dovoljno za sreću
Prodaje ih po ceni kojom će da isplati materijal, opremu violine, žice i sve ostalo vezano za izradu.
– Cena svega toga je oko 600 evra, što je izuzetno malo za majstorsku violinu, ali dovoljno za sreću onoga ko je kupi i mene što mogu odmah da pravim drugi instrument. Zato će i dalje sve to ostati u domenu hobija jer jedino funkcioniše kad se radi uz ljubav i volju – smatra majstor.
Kaže da ima nekoliko posebno dragih instrumenata koje je napravio. Neka mu je draga zato što je prva, neka zato što je jako lepa, a neka zato što zvuči neverovatno. Desilo se da je iz pomenutih razloga pokušao da otkupi neke svoje violine i da ih ostavi sebi, ali bezuspešno. Vlasnici, naime, nisu želeli da ih se odreknu, čak ni kad im je ponudio višestruko veću cenu nego što su oni njemu platili.
Ovaj kreativni i talentovni vatrogasac je i human – deci besplatno popravlja violine.
– Istina je, to je moj mali doprinos umetnosti, razvoju mladih talenat i roditeljima čija deca sviraju. Popravki ima puno i inače su jako skupe, zahtevaju puno vremena, alata i znanja, ali ih ja ne naplaćujem i mogu vam reći da taj osećaj vredi više od para – kaže velikodušni Žarko.
Kad tata pravi remek-dela
Glavni “krivac” što je postao majstor za violine, Žarkova ćerka Vanja, danas ima 22 godine i četvrta je godina Akademije umetnosti. Upravo njena violina na kojoj se nalazi ugraviran grb sa inicijalima bila je njegovo prvo remek-delo, ali je ona bila devojčurak da bi to razumela.
– Mala je bila kada sam počeo da pravim violine, a deca to shvataju zdravo za gotovo – ode tata u radionicu i vrati se sa violinom. Kako je rasla, postajala je sve ponosnija. Svirati na violini dobijenoj iz ruku majstora velika je stvar u svetu violina. Još kad je majstor tata… Svemu tome daje veliku čar – ističe naš sagovornik.
Vanjina violina je napravljena od drveta iz 1780, “godine kada je umrla Marija Terezija i rodio se Miloš Obrenović, a odlikuje je poseban specifičan ton”.
-Žestoka violina! Retkost je danas naći takav instrument...
Veoma neskromno zvuči, ali zaista nisam čuo bolju violinu od te. Teško da ću napraviti opet takav instrument – iskren je majstor.
Prema očevim rečima, mlada umetnica voli “teške” kompozicije, one u kojima ima puno izazova. Na pitanje da li često svira tati, on odgovara: “Završna je godina na Akademiji umetnosti tako da je to uglavnom vežbanje, a to baš i nije tako prijatno za slušanje kao kad se svira na violini. Shvatiće me roditelji čija deca puno vežbaju”.
Žarko dodaje da ima još jednu ćerku od 26 godina, koja je magistar farmacije.
Kreativnost bez granica
Kao svaki dobar majstor, i Žarko tvrdi da uz dobar alat, puno volje i strpljenja ne postoje granice kreativnosti.
– Sve što oko vidi i srce poželi na lakši ili teži način može da se napravi. Pravim sve što može da se napravi od drveta – nameštaj, violine, kuhinje do letnjikovaca. Ma sve što vam padne na pamet. Drvo je najlepši materijal za rad, a želje i radoznalost nas pokreću – dodaje.
Svestrani komandir
Osim obrade drveta, Žarko ima razna interesovanja. Kaže da hobija ima puno, a vremena malo.
– Za neke treba i puno novca. Završio sam Vojnu vazduhoplovnu školu, pa mogu da letim kao sportski pilot i kao padobranac. Međutim, to zahteva puno vremena i finansija tako da ostaje za neka bolja vremena – kaže on.
Na pitanje da li se njegova kreativnost ispoljava na još neki način, odgovara da ima puno toga u planu “ali će to biti neka druga priča”.
Ubedio i neverne Tome
Sa drvetom je počeo da radi 1993. godine da bi napravio stolariju za svoju kuću. Ispostavilo se da je talentovan za obradu drveta, pa mu je to postao izvor zarade.
– Posle su došle violine na red i, hvala Bogu, lakše su od građevinske stolarije – kaže kroz osmeh.
Njegove kolege u početku nisu verovali da iz jednog takvog hobija može nešto da se izrodi.
– Uspeo sam, eto, da demantujem neverne Tome – dodaje ponosno.
Nikada nije svirao
Nikada, kaže, nije svirao violinu.
– Nažalost nisam, a pošto sam se dugo bavio stolarijom nisu baš svi prsti u kompletu. Znaće stolari o čemu pričam. Tako, sve da i da hoću da probam violinu, ne mogu – smireno objašnjava.
Malo je majstora
Žarko potvrđuje da se ne zna tačan broj majstora koji prave violine u Srbiji. Negde piše trojica, negde petorica.
– Tako negde se kreće broj majstora u Srbiji, koji aktivno grade instrumente. Ne bih da licitiram koliko ih tačno ima, ali svakako malo u odnosu na Mađarsku, Austriju i druge zemlje u okruženju.
