Na listu uzbudljivih avantura, koje je počela da niže od kada je pre više od decenije stavila ranac na leđa i na dva točka počela da obilazi svet, Beograđanka Snežana Radojičić sada može da upiše i život u plemenu Arvako, daleko od civilizacije u srcu kolumbijske džungle.
Sa Arvako ljudima živela je bez struje i interneta, meditirala, kupala se u ledenoj reci, radila teške fizičke poslove, a učešćem u njihovom tradicionalnom vatrenom krugu, koji ovaj narod upražnjava već 3.500 godina, uspela da pronikne u najdublje tajne svoje duše.
Snežana se od 2019. godine nalazi u Latinskoj Americi, odlučna da biciklom pređe najdužu rutu na svetu, Pan Amerikanu, koja vodi od najjužnije do najsevernije tačke američkog kontinenta, od Ognjene zemlje do Aljaske. O njenim doživljajima u Argentini, Čileu i Peruu “Vesti” su već pisale, ali Snežana ne prestaje da iznenađuje novim avanturama.
Posle osam meseci provedenih u Peruu, uputila se u Ekvador, a zatim u Kolumbiju gde se trenutno nalazi. Na severoistoku ove zemlje, u oblasti Sijera Nevada de Santa Marta, srela se sa domorodačkim plemenima (indigenous people), a jedno od njih je i pleme Arvako. Iako je očekivala da će dolaskom kod njih učiti o njihovom životu, istoriji i običajima, Snežana se obrela na mestu gde se, ispostaviće se, neguje nešto, što bi savremenim jezikom mogli da nazovemo grupna psihoterapija.
Drevna terapija
– Preko platforme za volontiranje došla sam u selo plemena Arvako. Zapravo se radi od trojici braće koji su se odvojili od glavne skupine, jer su hteli da sprovedu u stvarnost svoju viziju o mestu gde će dolaziti ljudi iz celog sveta koje će oni podučavati svojim znanjima, jer se smatraju čuvarima Majke Zemlje i njenih tajni. Nas, strance nazivaju mlađom braćom. Glavna aktivnost posle svega što radimo celog dana je vatreni krug ili krug vatre. Desetak ljudi sedi oko plamena, a sa nama je mamos, duhovni vođa – priča za “Vesti” Snežana.
Ona objašnjava da nije svaki pripadnik plemena mamos, a da oni koji se kao dečaci opredele za to, prolaze obuku koja traje od devet do 19 godina.
– Prema najstrožim pravilima koja su ranije važila, ne znam da li se i sad praktikuju u glavnim skupinama, dečaci su provodili po više godina u pećini gde nisu imali kontakte ni sa kim osim sa svojim učiteljima koji su im prenosili tajna znanja. Mamosi su, zbog svog znanja, za razliku od drugih domorodaca u Južnoj Americi, veoma cenjeni pa i među slojem koji se smatra povlašćenim, a potiče direktno od Španaca – navodi Radojičićeva.
Ona objašnjava da nema nikakve mistifikacije kada je krug vatre u pitanju.
– Sedite sa ljudima sa kojima volontirate i pričate o meditaciji kojom počinje dan. Mamosi to ne zovu meditacijom, već procesom razmišljanja. Svi smo u potrazi za svojim ja, za onim što jesmo, a ne za onim šta činimo ili šta smo postigli. Ovde je nebitno odakle ste, šta ste u životu postigli, bitno je jedino koliko ste duboko stigli do sebe i koliko ste spremni da radite na svojim traumama, strahovima i negativnostima. Svako priča o tome šta je osećao i doživeo tokom meditacije tog dana, dok ostali slušaju. Nije lako govoriti o privatnim stvarima pred grupom ljudi, a s druge strane lakše je reći njima nego onima koji vas poznaju, jer ide se do najdubljih, najskrivenijih slojeva psihe. Na kraju te priče svako dobije mišljenje mamosa, koje nikad nije osuda i direktiva, već mišljenje koje je, kako oni kažu, baština Majke Zemlje i koje na taj način prenose pomažući nama koje nazivaju mlađom braćom u procesu ozdravljenja, jer cela planeta ište ozdravljenje – priča naša sagovornica.
Čišćenje misli u ledenoj reci
U izolovanom selu Arvako mamosa provela je 14 dana. U početku skeptična, kasnije se otvorila pred svima, ispričavši svoju najveću traumu koja ju je pratila kroz celo detinjstvo, nakon čega je, kako priznaje, osetila olakšanje jer se oslobodila tereta.
– Posle toga za mene se sve promenilo, tačnije, ja sam se promenila. Ali to se nije desilo te noći, jer ništa se ne dešava tek tako preko noći. Svih prethodnih godina na putu, tragala sam za tim mirom u sebi, iako nisam ni znala da nešto tražim. Stotine i hiljade sati provela sam analizirajući sebe i tražeći odgovore i načine kako da sebi pomognem u zaceljivanju emotivnih rana iz detinjstva. Tako da sam kod mamosa došla spremna za veliki poslednji korak, koji sam i napravila – objašnjava Snežana.
Da bi uveče prisustvovala krugu vatre, kao i ostali volonteri, ustajala je u četiri ujutru, posle čega je sledila dvočasovna meditacija.
– Obično smo odlazili na planinu, mada može gde ko želi, nije obavezno da sedite u jogi položaju zatvorenih očiju, možete i da ležite u svojoj visećoj ležaljci. Potom se kupamo u ledenoj planinskoj reci. Osećaj je neverovatan kada se odvažite da uđete u nju. Mamosi smatraju da na taj način čistite sa sebe negativne misli koje ste imali tokom meditacije. Zatim sledi doručak, a volonteri peru sudove. Od osam do 12 časova obavljali smo različite zadatke, nekad smo brali kokino lišće, nekad sadili biljke, nekad okopavali, donosili drva za za vatru sa planine do kuće. U podne bi ručali, a posle pranje sudova do pet ili šest popodne imali smo slobodno vreme. Posle večere bi počinjao krug vatre, koji je trajao nekoliko sati, zavisno od teme koja nam je zadata za razmišljanje. Krug vatre je u tradiciji Arvako ljudi, oni na taj način svakodnevno žive, a suština je kolektivna podrška, izbacivanje svega i negativnog i pozitivnog iz sebe, deljenja sa drugima – kaže Radojičićeva.
Kokino lišće i prah od školjki
Prema njenim rečima, u tom procesu ne koriste nikakve droge, osim što mamosi kokino lišće, koje žvaću, miksuju sa prahom od morskih školjki, koji pojačava dejstvo.
– Kokino lišće se žvaće od Perua, preko Ekvadora, Bolivije do Kolumbije i ono nema nikakvo narkotičko dejstvo. I ja sam žvakala kad sam se pela na 5.000 metara i kad sam hodala sto kilometara po Andima do Maču Pikčua, ono deluje na tim visinama tako da vam otvara disajne puteve, pa lakše dišete na razređenom vazduhu i ne osećate umor koliko biste inače. To je bio jedan od razloga zašto sam se opredelila za ovo pleme, a ne za neko drugo u kome koriste droge, jer nisam pristalica toga – objašnjava ona.
Snežani je veoma zanimljiv bio način na koji Arvako ljudi žive, bez struje, interneta, signala, a naročito kako vaspitavaju decu.
– Njihova deca nemaju igračke, a volonterima je zabranjeno da ih donose. Oni se igraju svime što nađu napolju. Jedan od trojice braće koji je osnovao selo ima devojčicu od šest i trojicu dečaka od jedne do pet godina. Dečaci trčkaraju okolo golišavi po ceo dan, stalno su u prašini, u blatu, na zemlji. Stavljaju u usta, šta stignu, uostalom kao i sva deca, ali ih ovde niko ne opominje. Veoma su lepo vaspitani, niko ne podiže glas. Igraju se, improvizuju, kreativni su i čim malo stasaju već od treće, četvrte godine sama peru svoje stvari, pa možete da vidite devojčicu od šest godina i braću kako ribaju na kamenu, jer ovde nema ni tekuće vode. Mora da se poliva iz ozidanog dela gde se skuplja kišnica i gde se dovodi crevima voda iz reke. Veoma rano osamostaljuju potomke, već sa 15 godina deca se smatraju odgovornom za svoje postupke i život – priča sagovornica “Vesti”.
Škola u džungli
Posle Arvako naroda, posetila je i narod Kogi, koji kao i Arvako žive izolovano, bez kontakta sa svetom. Među svom decom koju je upoznala u džungli, jedna devojčica joj je posebno prirasla za srce.
“Diana je najučenica škole u džungli i obožava da čita, pročitala je sve knjige iz školske biblioteke. Pitala sam je šta bi želela da čita, a odgovor je bio ‘Gospodar prstenova’. Obećala sam da ću kupiti taj naslov za školu”, podelila je Snežana sa svojim pratiocima na Tviteru i pozvala sve ljude dobre volje da učestvuju u humanitarnoj akciji.
Za nekoliko dana sakupljeno je 1.690 evra, pa je školska biblioteka u kolumbijskoj džungli postala bogatija ne samo za “Gospodara prstenova”, već i za mnoge druge naslove. Osim knjiga, kupljen je i štampač za školu, muzičke instrumente, fudbalske lopte, atlase, šah, školsku tablu.
Poklone humanih ljudi Snežana je Diani i njenim drugarima uručila početkom ovog meseca kada je u školi u džungli počela nova školska godina. Đaci su dobili i knjižice koje govore o njihovoj prekolumbijskoj tradiciji. Na sličan način, par meseci ranije, obradovala je i decu u Ekvadoru, koja su se igrala krpenjačama, pa im je Snežana uz pomoć humanih ljudi kupila lopte.
Đavolja trampolina
Na svom kloumbijskom putu, neustrašiva putnica prešla je i 80 kilometara najopasnijeg puta u ovoj zemlji, poznatog po nazivu Đavolja trampolina, Zbogom moj živote ili Trampolina smrti.
– To je zemljani put, izgrađen pre stotinak godina koji od tada nije održavan. Veoma je uzan, a ispod je ponor. Nekad kola ne mogu da se mimoiđu, pa moraju da se vraćaju vozeći u rikverc. Sad zamislite, tuda idu kamioni, šleperi, velika vozila i napravi se kolona, a onda cela kolona mora da ide u rikverc. Od kada je izgrađen bilo je puno nesreća, više od 500 ljudi je na ovom putu izgubilo život. Posebno je opasan u kišnoj sezoni, jer ima mnogo reka koje se slivaju na put i napravi se bujica strahovite siline. Ja sam imala sreće, jer dva i po dana koliko mi je trebalo da prođem tuda kiša nije padala – priseća se Snežana.
Bećarac u Ekvadoru
– U Ekvadoru sam imala nesreću da se zarazim kovidom i bila sam u jednom hostelu u Kitu, glavnom gradu, gde sam iznajmljivala sobu. Mislila sam da će vlasnici, Ilijana i Mario, hteti da izađem, međutim, oni su mi svaki dan donosili lekove i ručak, brinuli o meni kao o najrođenijem bez ikakve nadoknade. Kad sam ozdravila u znak zahvalnosti rešila sam da za njih skuvam neko naše jelo. Pošto vrlo mali broj stanova u Latinskoj Americi ima rerne u kuhinjama i zbog dostupnosti namirnica, izbor je pao na bećarac sa pireom i za desert sutlijaš – kaže Snežana i dodaje da su njeni domaćini uživali.
Čudesni svet Galapagosa
Snežana je u Latinskoj Americi imala priliku da ostvari i jednu davnu želju – da poseti Galapagos.
– Doslovno ste kao u nekom davno izgubljenom svetu, u praistoriji, oko vas hodaju kornjače koje su visoke po metar, dugačke po metar i po, koje imaju po 160-180 godina, okolo trčkaraju iguane, na sve strane su morski lavovi, kad zaronite tu su bebe ajkule. Čitav jedan fantastičan svet koji nigde drugde na planeti nemate priliku da vidite. Bila sam ranije na ostrvu Komodo u Indoneziji i videla komodo zmajeve, što je na svoj način takođe fascinantno i jedinstveno – kaže ona.
