"Vesti" iz pera urednika izdanja za Australiju, gde su ga ratni vetrovi odneli iz Bosne, objavljuju njegovu ličnu ispovest o bremenu prezimena Princip, o počastima i stradanjima zbog tog prezimena, uspomenama i onome što je od njih ostalo u današnjem Sarajevu.
Negde u ono vreme kada je inflacija bila sve veća, pa mnogo onih nula na novčanicama, pa stari i novi dinari, pare sve manje vrede, jedan mi kolega kaže:
– Brate Principe, da onaj tvoj ne ubi onog njihovog, sada bi nam plata bila u šilinzima.
Dobro, čovek se šalio. Ali, nije se retko čulo na našim prostorima: eh, da ne bi onog Principa
sa svim što se pod tim podrazumevalo.
međunas: Princip za imidž komunista
U našoj kući čuvali smo šešir Gavrila Principa i prevod stenograma zapisnika sa njegovog suđenja. To je nama bio vredan dokument. Divili smo se odbrani Rudolfa Cislera, hrabrog čoveka i svetle tačke u procesu.
Bio sam u osnovnoj školi kad je osnovan Muzej Gavrila Principa. Nova vlast je cenila atentat kao istorijski događaj i taj muzej, k tome nazivi ulica po Trifku Grabežu, Veljku Čubriloviću, Principu, trebalo je da pokažu njenu naklonost prema ovom istorijskom događaju.
I otac i majka Ljubica govorili su nemački, i došlo je kao lepo priznanje kad su zaposleni kao kustosi. Komunisti su smatrali da se Principa ne treba stideti. Da je dobar za imidž nove države – pa ceo svet je znao za njega. Tako sam ja, kao Bogdanov mali, kao osnovac trećeg/četvrtog razreda, kod Principovih stopa predavao cveće – Dželalu Bajaru, ubrzo svrgnutom premijeru Turske, pa legendama Nehruu i Naseru…
Tada, po kućama je negovan oprez – svako ko je imao radio slušao je, ali tiho, Glas Amerike. Opšti je savet bio: pazi šta govoriš. Za viceve se išlo na Goli otok. Znao sam ljude koji su tako zaglavili.
Šta je naš Bogdan govorio turistima o Gavri i drugovima, pa njegov doušnik preneo dalje, nikad nismo saznali. Od neke vlasti, međutim, protumačeno je da je "preuveličavao Sarajevski atentat", pa je lepo otpušten.
Više gladni nego siti
Tad sam bio u četvrtom razredu osnovne škole. Bio je kraj školske godine i imali smo neku priredbu. U prvom redu gostiju sedeo je i jedan viši oficir JNA – to je bila praksa, da se pokaže kako su lokalni vojni garnizon i narod zajedno.
Nešto sam recitovao i valjda mu moje ime ostalo u ušima. Pozvao me k sebi, pitao za ocene, pa za roditelje i tako.
Na pitanje šta mi otac radi, ja rekao:
– Ništa. Otpušten je.
Oficir pitao: "Zašto?"
Dete reklo ono što je čulo u kući:
– Preuveličavao Sarajevski atentat.
Istog časa, čovek me otpremio nazad ka ostaloj deci.
Nedavno sam se nasmejao jednom komentaru o meni na internetu, naravno, anonimnom, to su oni bednici koji bi te pljunuli iza ćoška, pa pobegli, da ih ne vidiš. Pisalo je kako je meni i mojima bilo lako u komunizmu, povlašćeni i tako to.
Stvarnost je bila bitno drugačija. Tad kad su stara i stari prestali da rade, negde polovinom pedesetih godina, i danas pamtim kako smo kao deca sedeli na prozoru i gledali na ulicu, kad će otac naići. Pitanje je bilo da li nosi nešto u rukama ili ne. Ako nosi, ješćemo, ako ne, gladni na spavanje.
Bilo je to vreme kada je radio svako živ ko je imao kakvu školu. Moji nisu imali posla. Majka Ljubica bila je predratna učiteljica. Da je stari hteo u partiju, možda bi mu više verovali. Odbio ih je više puta, dok nisu prestali da pitaju. Kazao im je uljudno:
– Ma znate, ja volim kad moja žena ofarba jaja za Vaskrs, pa neću da me za to prozivate.
|
Bekstvo od ustaškog noža |
