Vaskrs je temelj naše vere!

H. M. Vujičić

Bog je sa nama, čak i onda kada mislimo da nije. Bog je sa nama pa i onda kada nam se čini da je sve propalo. Bog je sa nama i onda kada mi odustanemo od sebe. Vaskrsli Gospod nečujno poziva svoju decu da mu priđu, da ga zavole, jer on nesagledivom ljubavlju voli nas. Zato je važno da preispitamo sebe, svoje srce, svoju dušu i svaki deo svoga bića, da bismo, očišćeni od sladostrašća i buke ovoga sveta, mogli čuti tihi glas Vaskrslog Gospoda koji nas poziva k sebi. Na putu do Gospoda srećemo mnoge ljude i ne smemo ih mimoići srcem, već svakog čoveka trebamo voleti kao brata rođenog, a samo kad volimo bližnje mi idemo putem Gospodnjim i kad ljubimo Gospoda mi se vraćamo k sebi, onakvima kakvi trebamo biti.

Ovom vaskršnjom čestitkom, episkop bihaćko-petrovački Sergije započinje praznični intervju za “Vesti” u kome govori i o značaju Vaskrsa, ali i značaju vere, posebno kad je reč o srpskoj zajednici u regionu.

Šta za hrišćane označava Vaskrs?

– Vaskrsenje Hristovo predstavlja temelj naše vere, vrhunac svih naših nadanja, ali i zalog večnog života. Bez Vaskrsenja Hristovog sve bi bilo uzaludno, beznadno, tužno i besmisleno. Zbog toga je Vaskrs praznik kojim svakodnevno živimo, svedočimo i verom potvrđujemo svoje pravoslavno hrišćanstvo, pa je ovaj najveći praznik istovremeno i potvrda naše odanosti Hristu Vaskrslom, kao što je i vrhunac ljubavi, poverenja i milosrđa koje Bog ima prema čoveku, prema svakome od nas. Dakle, Vaskrs nije samo praznik koji nas čini veselima i srećnima, već je Vaskrs Praznik nad praznicima, najvažniji dan u godini, jer je Vaskrsenje Hristovo najvažniji događaj ljudske istorije zato što Vaskrsli Bog pruža čoveku ruku večnog života, otvarajući mu kapije Carstva Nebeskog. Ili, što sažeto kaže pesnik: “Zalud srce u grudima bije, ako Hristos vaskrsao nije.”

Zaborav je najveći neprijatelj

Srbi Bosanske krajine preživljavali su stravične zločine, od Turaka, preko oba svetska rata i poslednjih krvavih sukoba u nekadašnjoj SFRJ?

– Bosanska Krajina je kroz istoriju bila i ostala ogledalo srpskog stradalništva. Na hiljade naših sunarodnika našle su smrt u turskim kazamatima, u neizbrojenim ustaškim jamama, ali i u naše vreme kada smo se borili da biološki opstanemo kao narod. Borba je naša konstanta, sa njom živimo, a ona je preduslov našeg nacionalnog i duhovnog opstanka. Teška prošlost izrodila je velikane kakvi su Branko Ćopića i Gavrilo Princip, na koje smo danas, s pravom, ponosni, ali i mnoge druge, znane i neznane, junake, pesnike, mučenike, ispovednike i one čestite, a široj javnosti nepoznate ljude koji su svojom jednostavnošću, čestitošću i rodoljubljem zadužili naš narod.

Kako opisujete današnju situaciju u Vašoj eparhiji?

– Stanje koje danas sagledavamo ne uliva veliku nadu, ali s druge strane mi čvrsto verujemo da naša sela i gradovi neće ostati pusti, zato što se menjaju trendovi koji oblikuju našu sadašnjost. Ukoliko se potrudimo da, za početak, ne zaboravimo svoju dedovinu, imamo šansu i da je obnovimo. Zaborav je naš najveći neprijatelj, a sećanje naš najpouzdaniji saborac u borbi za očuvanje Krajine, naročito onih njenih krajeva koji nisu ušli u sastav Republike Srpske. Zato se borimo za svako selo, za svaki pedalj naše dedovine koja nam nije ni od koga poklonjena, već je mukotrpno stečena trudom naših predaka.

Krajina neće ostati pusta

Koliko ste zadovoljni povratkom Srba? Čini se da je položaj srpske zajednice, posebno u ovom delu BiH sve komplikovaniji i teži. Grešimo li?

– Sve nas je manje i sve smo stariji. To je u najkraćem slika stanja u kojem smo danas. Ali, to je s druge strane i izazov, povod za borbu koja nam predstoji. Prošlost nas uči da smo najborbeniji upravo onda kad smo najugroženiji. To je naš princip iz kojeg je iznikao Princip, onaj isti Gavrilo koji je žrtvovao sebe i svoju mladenačku dušu radi nas. Zato verujem da će nas biti tamo gde se očekuje naš nestanak i da ćemo se najbrže podmladiti tamo gde smo najstariji. To je krajiški inat koji pomera granice zdravog razuma. Srpstvo je najizraženije upravo na granicama, tamo gde se srećemo sa drugačijima od sebe, gde smo svedeni na građane drugog reda i gde smo prisiljeni podići sopstvene kapacitete na maksimum. Verujući da ćemo na ovim prostorima trajati vekovima, mi gradimo budućnost za naše naslednike. Oni će nastaviti naše delo, a poznaće nas po plodovima našim. Takva vera krasila je naše pretke i nju ćemo predati našim potomcima. Zato Krajina neće ostati pusta, jer kucaju mnoga srca onih koji su joj spremni dati sve, pa i život kad zatreba.

I Eparhija raško prizrenska sve češće upozorava na dramatične probleme, posebno u pokušaju pisanja “nove istorije” i prisvajanja crkava i manastira na Kosovu i Metohiji. Koji je Vaš komentar?

– Eparhija raško-prizrenska, na čelu sa vladikom Teodosijem, čini sve da bi sačuvala Srpsku pravoslavnu crkvu i srpski narod na Kosovu i Metohiji. To je opštepoznata činjenica koja je vidljiva svima i mi se divimo njihovom trudu koji je istovremeno i veliki podvig. Znamo da su njihova pleća srazmerna njihovoj veri, pa će, verujemo, izdržati čak i neizdrživo. Sve ovo što se događa na tlu Kosova i Metohije nije od juče, pa tako neće ni nestati sutra. To je duga borba koja će trajati, a ishod te borbe odlučiće, verovali ili ne, samo istina Božja koja će trijumfovati, kad-tad.

Obilići našeg vremena

Može li vera da se na ovaj način zabrani ili protera?

– Istorija nas uči da tamo gde se vera progoni ona tamo i cveta. Nekada je to vidljivo, a nekad skriveno. Davno je rečeno da je “krv hrišćana seme crkve”. Iz tog blagoslovenog semena niču stabla neoboriva kojima oluje ovoga sveta ne mogu ništa. To je svojevrsni apsurd, ali je tako. Zato neće nestati Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, jer je nije nestalo ni u doba ropstva. Ponavljam, borba će biti duga i teška, ali plodovi te borbe će biti istina, ljubav i pomirenje, sa samima sobom, ali i jednih sa drugima. Ne sudimo budućnosti kroz sadašnji trenutak, već je gledajmo i sagledavajmo kroz prizmu Vaskrsenja Hristovog, pa ćemo onda znati smisao svake žrtve koju Bogu i rodu prinose Srbi sa Kosova i Metohije.

Istovremeno, sve alarmantniji su podaci i o položaju srpske zajednice na KiM: od ukidanja dinara, gotovo svakodnevnih privođenja, menjanja ćiriličnih tabli… Kako ocenjujete trenutni položaj Srba, ali i srpske crkve na KiM?

– Nije slučajno da se dešava to što se dešava sa kosovsko-metohijskim pravoslavnim Srbima. Zna Gospod njihovu veru, kao što zna i njihovu snagu da se malobrojni odupru onima što danas pokušavaju čitav svet prilagoditi sebi. Rastući i odrastajući u toj borbi za goli biološki opstanak i očuvanje identitetskog bića, kosovsko-metohijski Srbi postaju Obilići našeg vremena. To je zadatak koji je istorija, ne pitajući ih, stavila pred njih, da rastu boreći se i da sazrevaju pobjeđujući u toj svakodnevnoj borbi. Nije to lak zadatak i nije za svačija pleća, pa verujem i znam da će oni i njihovi potomci biti oblikovani tom borbom, što će ih učiniti sposobnijima za život u odnosu na sve one druge čiji je život ispunjen dosadom i besciljem ovog vremena. Od njih je istorija načinila junake, a oni istoriju čine junačkom.

Toplo gnezdo u zavičaju

Vladika Sergije ove godine obeležava 10 godina arhijerejske službe. Za episkopa je izabran na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, 23. maja 2014, a 26. jula hirotonisan za episkopa, tada Srednjoevropske eparhije SPC.

Šta bi ste posavetovali našim ljudima u dijaspori?

– Značajan deo života i episkopske službe proveo sam u dijaspori i sa dijasporom, kako nazivamo privremeno ili trajno iseljene Srba koji vape, tiho i nečujno, za rodnim krajem, za svojom zemljom, za uspomenama koje ne blede. Sa njima sam i pevao i plakao, slušajući njihove čežnjive priče o otadžbini, istovremeno se diveći njihovoj sposobnosti da se prilagode i uspeju u novoj sredini. Dijaspora je veliki potencijal našeg naroda. Naši ljudi su svojim radom u inostranstvu pokazali koliko toga umeju i znaju, tako da su njihova bogata iskustva potencijal koji bismo trebali iskoristiti. Većina njih znaju ko su i kome pripadaju, tako da je važno očuvati postojeće i sagraditi nove mostove koji nas spajaju sa pravoslavnim Srbima u dijaspori. S druge strane, oni bi trebalo i dalje da čine ono što danas čine – čuvaju svoje ime, veru i jezik, kako ne bi izgubili sebe u tuđem svetu. Važno je da znaju da ih rodni kraj i zavičaj njihov i njihovih predaka uvek čeka. To je toplo gnezdo u koje se uvek mogu vratiti.

Obnovićemo hramove

Šta planirate kada je reč o daljem razvoju Vaše eparhije?

– Mnogo je planova jer je želja velika, iskrena i čista. Iz nekadašnjeg pepela i ruševina, Eparhija bihaćko-petrovačka i rmanjska diže se i umiva svoje ranjeno lice, vraćajući nekadašnji sjaj i lepotu. Manastir Rmanj, čija se obnova privodi kraju, najbolji je svedok ponovnog vaskrsenja naše eparhije. Nakon što okončamo obnovu Rmnja, posvetićemo se i drugim značajnim projektima: rekonstrukciji Sabornog hrama u Bosanskom Petrovcu, dovršetku hrama u Šipovu i na drugim mestima, a u godinama pred nama započećemo i izgradnju Eparhijskog doma u Bosanskom Petrovcu kako bismo stvorili optimalne uslove za život i rad naše eparhije. Nedavno smo osnovali i Centar za istoriju, tradiciju i duhovnost, tako da će značajan deo naših aktivnosti biti usmeren na istraživanje, publikovanje i prezentovanje našeg bogatog kulturno-istorijskog i duhovnog nasleđa.

Imamo svoju misiju

Pretpostavljamo da ste pred sebe postavili mnogo ciljeva. Od čega će najviše zavisiti realizacija?

– Cilj nam je da unapredimo svaki segment našeg delovanja, a za to su nam potrebni resursi, prvenstveno ljudski. Verujem da će nam Gospod dometnuti snage da uspemo u svemu što smo naumili, kako bismo u svom vremenu učinili ono što možemo, predaka i potomaka radi. Na kraju, zbog toga i postojimo na blagoslovenoj zemlji krajiškoj, u rodu srpskom, u veri pravoslavnoj. To je naša životna misija koju možemo i moramo izvršiti. To od nas očekuje Gospod, ali i svi oni Krajiški sveci, znani i neznani, čije nas molitve prate kroz sve dane našeg zemaljskog postojanja.

Manastir Rmanj vekovima opstaje

Slažete li se da je svojevrsna “slika” stradanja Srba u Bosanskoj Krajini kroz vekove sudbina manastir Rmanj koji ove godine obeležava 580 godina postojanja?

– Istorija pravoslavnih Srba u Bosanskoj Krajini, a naročito na njenim zapadnim međama, nezamisliva je bez manastira Rmnja, koji je kroz dugu stradalnu prošlost bio i ostao čuvar Srpske tromeđe u pravom smislu te reči. U Rmnju se živela vera Hristova, pisane su i prepisivane ćirilične knjige i vekovima su zvonila zvona, čuvajući i sobom sabirajući Srbe sa Tromeđe. U Rmnju su stolovali pravoslavni mitropoliti, a njegovi sveštenoslužitelji su, kada je to istorijski trenutak zahtevao od njih, postajali narodne vođe u borbi protiv Turaka. To se na Tromeđi pamti i pripoveda, pa su zato u narodnom pamćenju još živi svetli likovi sveštenoslužitelja rmanjskih Ilije Bilbije, Davida Grubora, Cvije Zorića, ali i mnogih drugih čiji je životni put bio neraskidivo povezan sa rmanjskom svetinjom. Zato je rmanjski jubilej – 580 godina postojanja – dokaz snage, želje i volje da ovaj narod sačuva svoju duhovnu kolevku iz koje su iznikli mnogi čestiti i divljenja dostojni ljudi. Naše stradanje je samo jedan deo našeg istorijskog puta, ali mi se ne osvrćemo samo za onim što je bilo, već hrabro idemo ka Vaskrslom Hristu, koji nam, bez sumnje, daje snagu da i sami vaskrsnemo ono što je uništeno. Obnova Rmnja, najopsežnija u njegovoj dugoj prošlosti, jeste ogledalo naše snage, volje i želje koji su nikli iz vere da možemo, uz Božju pomoć, učiniti ono što prevazilazi naše snage.