Američki ministar spoljnih poslova Majk Pompeo je u četiri dana posetio četiri zemlje – Češku, Sloveniju, Austriju i Poljsku.
Bio je to test koliko se želje i planovi domaćina uklapaju u ekonomske i bezbednosne agende Sjedinjenih Američkih Država. U širim rezultatima posete reklo bi se da su svi na dobitku, osim Merkelove i Erdogana. Pompeo, trgovački putnik novog svetskog poretka, barem do američkih izbora u novembru.
U visoku simboličku vrednost ove posete treba ubrojiti i njenu geografiju. Pompeo je posetio tačno one četiri zemlje koje kao slabo naglašena dijagonala jugozapad-severoistok dele Evropsku uniju na dva dela.
Kako se konstatuje, ako se pogleda karta Evrope, reklo bi se da je Vašington zabio klin u EU i podelio je na istočnu i zapadnu.
U političkom smislu, poseta je bila mnogo koncilijantnija nego što bi to odavala njena geografska raspoređenost.
Američka strana izgleda zadovoljna da je domaćini shvataju ozbiljno, tako kratko pred američke izbore.
Sa svoje strane, domaćini su dobili potvrdu da je Vašington spreman da toleriše neke njihove specijalne interese, pre svega one u Beču, te da ih neće kažnjavati, barem ne dok sadašnja administracija ne bude potvrđena na izborima u novembru.
Simbolika daj šta daš
Austrijski kancelar Sebastijan Kurc je, ako se imaju na umu neke Trampove izjave, vrlo omiljen kod američkog predsednika. Tramp ga doživljava kao „alternativu za Merkel“, na poziciji desno od centra, kako se ovih dana često ponavlja u austrijskim i nemačkim medijima.
Tramp, koji u spoljnopolitičkom smislu spada u nevinije američke predsednike, gleda na Berlin i Beč kao germansku dijagonalu, nekad klackalicu. Te dve zemlje se upoređuju u otvorenosti prema Vašingtonu – ono što sadašnja američka administracija ne može da dobije od Berlina, respekt, pokušava da dobije od Beča.
Trampovo pravilo, koje je čak dosta efikasno: Berlin treba provocirati u Beču, onako kao što Pariz treba provocirati u Londonu, Moskvu u Varšavi, Rim u Briselu, Ankaru u Jerusalimu, Beograd u Tirani, a Prištinu u Vašingtonu.
Poštovanje prema Vašingtonu je aktuelno manjinska roba svuda u Evropi, najviše u Berlinu. Zato se poseže za germanskom dijagonalom: Ako ga Merkel više ne shvata ozbiljno, Tramp će to pokušati da kompenzuje izjavama poštovanja koje je njegov ministar Pompeo dobio u Beču, još više u Ljubljani, a najviše u Varšavi.
Simbolika posete je bila dobro iskalkulisana: Slovenija koja svojim primerom deluje kao magnet za prijem zemalja Zapadnog Balkana u EU; Austrija i Češka kao pacifistička geografska sredina EU, Poljska kao garant produžavanja EU sukoba Rusijom.
Svako je od gosta dobio neki mali podsticaj za budućnost.
Ko u EU insistira na konfrontaciji s Rusijom, to će i dobiti. U Varšavi je Pompeo potpisao međudržavni ugovor sa ministrom odbrane Mariusom Blasčakom o slanju dodatnih 1.000 američkih vojnika u Poljsku. Trenutno ih na teritoriji te zemlje ima 4.500, s tim da Amerika još nema posebnu vojnu bazu u Poljskoj.
Poljska vlada već dugo moli Vašingon za ozbiljniju vojnu pomoć u politici odvraćanja Rusije. Nedavno su SAD najavile da će povući 12.000 svojih trupa iz Nemačke (ostaje 24.000), pola vratiti kući, pola rasporediti po Evropi, od toga spomenutih 1.000 poslati u Poljsku.
To je, kako se navodi, za Vašington potpuni dobitak. S jedne strane je kod Moskve pojačan osećaj nagomilavanja NATO trupa na njenim zapadnim granicama, a s druge strane bonus, kažnjen je Berlin, za koga su američke baze veliki ekonomski faktor, ali i simbolička potvrda nemačke miroljubivosti.
Sedamdeset pet godina od kraja rata, Nemci i dalje vole da izgledaju okupirani, što je poruka usmerena na umirivanje evropskih strahova.
Ko ne želi da se ističe u odvraćanju Rusije, i njemu će biti ispunjene želje. U Austriji je Pompeo zaigrao na istorijske stereotipe bečke diplomatije koja „u taktu valcera“, kako je prokomentarisao bečki „Prese“, savladava sve međunarodne izazove, i to nadprosečno uspešno u odnosu na veličinu zemlje.
Ako Austrija želi da ostane neutralna, Vašington će to uvek podržati, pogotovo dok Beč uredno glasa za produženje anti-ruskih sankcija, iako bi ih najradije već sutra video ukinute.
Ali da bi od Amerike dobila tu vrstu respekta, makar za samo nekoliko narednih meseci, Austrija je morala da promeni dve bitne tačke svoje politike. Beč je to učinio rado i iz vlastitih pobuda, usput zadovoljio Vašington i iznervirao Berlin.
Veliki dobitnik: Izrael
Pozitivan stav prema Izraelu i negativan prema migracijama su dve tačke gde je Beč osvojio poštovanje američke strane.
Austrija Bruna Krajskog je, kao i Jugoslavija Josipa Broza, bila ekstremno propalestinski opredeljena. Generalno je važilo pravilo, posle Krajskog Krajski, posle Tita Tito.
I nakon odlaska Krajskog i Tita, obe zemlje su po navici nastavile sa pro-palestinskom politikom. Osuda Izraela je ostala opšte mesto čitave evropske politike, do pre nekoliko godina po jugoslovenskom refleksu i srpske.
Amerika je bila i ostala pro-izraelska, Evropa pro-palestinska. Kada je postao kancelar, Sebastijan Kurc je izveo Austriju iz propalestinskog bloka evropskih zemalja i pozicionirao je proizraelski.
Konkretno, za jednu evropsku zemlju „proizraelski stav“ ne znači neosetljivost prema sudbini Palestinaca, već razumevanje kontradikcije iz vremena stvaranja države Izrael 1947.
Tada je odlukom Specijalnog komiteta Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Jevrejima dopušteno da na teritoriji koju su arapske i druge muslimanske zajednice smatrale svojom, osnuju državu.
Kvaka je bila u tome da je Jevrejima dopušteno stvaranje države u neprijateljskom okruženju, ali im je istovremeno uskraćen legitimitet da se brane.
Kurc je prvi u dugom nizu austrijskih i evropskih premijera koji je stao na izraelsku stranu. Možda ne toliko stao na izraelsku stranu, koliko izvukao konsekvence iz glasanja 1947 — ili će se zabraniti stvaranje Izraela, ili će se razumeti i prihvatiti militantni refleks države Izrael. EU se uglavnom i dalje pravi kao da ne razume da je to bilo glasanje tipa ili-ili.
U petak tačno u podne, na Jevrejskom trgu u centru Beča, održana je mala simbolička koreografija ispred Spomenika žrtvama Holokausta, kamenoj beloj biblioteci engleske vajarke Rejčel Vajtrid iz 2000.
Gore sećanje na Holokaust, dole, ispod nivoa ulice, zatvorena pločama, betonom i zemljom, ostaci sinagoge koju su Bečani oko 1200 zapalili, skupa sa vernicima u njoj.
Simboličko se krilo u performativnom. Najpre je stiglo brojno austrijsko obezbeđenje u uniformama i zauzelo okolne uličice u delu grada koji još nosi srednjevekovni tlocrt. Onda je stiglo brojno obezbeđenje američke ambasade, oni u civilu. Dva helikoptera su nadgledala scenu.
Zatim su stigli akreditovani novinari, po obavezi dobar sat pre nego što će se na trgu pojaviti Pompeo. Onda je na novinarske torbe pušten belgijski ovčar, istreniran za otkrivanje eksploziva.
Na tako siguran trg, prvi su stigli katolici sa kardinalom Šenbornom, dobro pre vremena. Onda su došli Jevreji sa predsednikom Jevrejske opštine Oskarom Dojčom.
Predstavnici dve religije su ostali na prisilnoj distanci, pozdravili se onako kao što to postaje službeni pozdrav u vremenu pandemije, sklapanjem ruku u molitvi.
U epidemiji su se ovde iskristalizovale tri mogućnosti „rukovanja“ —ili sklopljene ruke kao Van der Belen i Pompeo, Šenborn i Dojč; ili „rukovanje“ laktovima kao Kurc i Pompeo, ili „rukovanje“ stopalima, što se često radi, ali niko nije probao s Pompeom, verovatno zbog statike.
Posle katolika i Jevreja, na Trg je stigla američka delegacija. U apsolutnoj tišini, Pompeo je položio venac, odnosno, kako po protokolu obično ide u takvim prilikama, onom vencu koji je već bio pripremljen rekao da može da ostane tu gde jeste.
Sama po sebi, ta kratka komemoracija na Jevrejskom trgu nije dokaz austrijske proizraelske politike, samo vrhunac kratkog procesa u kome je formirana.
Angela Merkel, od nemačke Mutti do turske anne…
Prva stvar koju je Kurc napravio kad je postao kancelar, bilo je da Austriju generalno zatvori za islamske migracije sa Bliskog istoka, Hindukuša i Afrike.Čak je dva puta dobio izbore plivajući na tom talasu.
U to ime je Kurc podigao i poveo pobunu grupe EU zemalja protiv kancelarke Merkel, i protiv turskog predsednika Erdogana. U suštini, čitav koncept Merkeline migracine politike se već petu godinu svodi na blisku saradnju sa Erdoganovom Turskom. Zavisnost EU od Erdoganove dobre volje je samo porasla u tom periodu.
Beč je pokazao neodrživost svakog finansijskog i političkog aranžmana EU sa Turskom toj oblasti. Ankara se odavde glasno optužuje za neo-osmansku politiku u regionu i šire.
Austrija se zalaže, prošlog petka ponovo u video konferenciji EU ministara spoljnih poslova, za potpuno prekidanje pregovora o članstvu Turske.
Austrija i Nemačka se razlikuju i u odnosu prema Zapadnom Balkanu: Beč je veliki prijatelj njihovog prijema u EU, Berlin pod Merkelovom sistematski opstruiše taj proces.
Sve te pozicije službene Austrije se dopadaju Vašingtonu. Kako komentariše Rajner Novak, glavni urednik dnevnika Die Presse, “nikad odnosi izmedju Austrije i Sjedinjenih Država nisu bili tako dobri kao upravo sada pod Trampom”.
Dok se dobar deo političke Evrope zgražava nad inovacijskim amaterizmom koji se sa Trampom uselio u Belu kuću, dok evropske kulturne scene čak zatvaraju nos, Beč uz podršku medija i javnosti zapravo vrlo dobro saradjuje sa Vašingtonom.
“Naš problem nisu ni Si, ni Tramp, ni Putin. Naš problem se zove Erdogan”, izjavljuje Novak u svom komentaru povodom posete Pompea.
Ovdašnji stav je da opasnost Evropi preti s te strane. Ne iz Rusije, ne iz Kine, ne iz Amerike, već iz Turske, u kombinaciji agresivnog političkog islama s elementima revizionizma i nekontrolisane migracije velikih brojeva.
Merkelova to ne shvata, ili ne želi da pokaže da je shvatila. Kada je nedavno izbio spor između Atine i Ankare oko turskih vojnih brodova u istočnom Sredozemlju pored Kipra, Erdogan je tražio da Angela Merkel arbitrira u sporu.
Između sastanaka sa austrijskim državnicima, Pompeo se u petak sastao i sa grčkim kolegom Nikosom Dendiasom, koji je samo zbog toga doputovao iz Atine. Iako su i Grčka i Turska u NATO savezu, nema mnogo sumnje da će Trampov Vašington, nateran na odluku, stati na stranu Atine.
U čitavoj konstelaciji Pompeove posete, bilo je razumljivo da se gost neće buniti zbog toga što Beč ostaje pri izgradnji gasovoda Severni tok 2, i što nema nameru da Kinu isključi iz planova za širenje 5G mreže.
Taj ustupak domaćinima je Pompeo verovatno lakše podneo nego onaj u Ljubljani, gde je morao da sluša zatvorske priče iz romansirane revolucionarne mladosti Janeza Janše.
