Ministarstvo omladine i sporta još jednom je povereno Vanji Udovičiću. Mnogi bi bili saglasni da je upravo Vanja Udovičić – rođen za to mesto! Nekada uspešan vaterpolista, dugogodišnji profesionalac, koji odlično razume potrebe i muke onih koji se bave sportom, kao i omladine, budući da je i sam svojevremeno pohađao Fakultet organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu, danas je neko ko se trudi da svima njima olakša život.
I dobro mu ide… Činjenici da se nikad više nije ulagalo u sport, ne mogu da protivreče ni oni koji ne misle isto.
Kako ste, uopšte uplovili u politiku, odnosno na čiji predlog ste prihvatili mesto ministra omladine i sporta?
– Više puta sam isticao da je dres Srbije nešto što se nikad ne dovodi u pitanje. Mislim da sam to u profesionalnoj vaterpolo karijeri postupcima dokazao i, samim tim, momenat da dobijem mogućnost da budem na čelu nečega što je srpski brend, što se slavi na ulicama, što se svakodnevno živi. Za mene je to predstavljalo samo nastavak jednog odgovornog rada i nečega što sam činio u sportskoj karijeri, sa željom da doprinesem višem nivou. Predlog da postanem ministar potekao je od tadašnjeg mandatara, Aleksandra Vučića.
Mnogi misle da ste pre vremena završili karijeru?
– U životu ne postoje vremenska ograničenja za neke životne odluke. Mislim da nas kreiraju dela i činjenice koje ostaju za nama, konkretni rezultati, sa kojima možemo da se podičimo i to su stvari o kojima možemo da diskutujemo i koje nas definišu na pravi način, bilo čime da se bavimo. U ovom konkretnom slučaju ne mislim ni da je prerano, ni da je prekasno.
Ispostavilo se da ste doneli pravu odluku?
– Mislim da su rezultati koje svi zajedno, celokupan moj tim i Ministarstvo omladine i sporta sprovodimo, za svako poštovanje. Naravno, uzimajući u obzir da uvek može i kvalitetnije i bolje, da granice postavljamo samo tamo gde mi želimo i da se ne ograničavamo tim granicama, sa ogromnom željom da se takmičimo sa nama samima. Tako u konkretnom slučaju smatram da uspesi, koji su za nama u prethodnom periodu, govore o toj činjenici.
Brend Novak
Kako je u “eri Novaka Đokovića” biti ministar omladine i sporta?
– Definitivno, Novak kreira jednu stranicu srpske istorije sporta i u segmentu njegovog prepoznavanja na globalnoj sceni. Pored Novaka imamo i jednog Nikolu Jokića i Vlada Divca, koji su u jednom delu sveta izuzetno popularni. Imamo velika sportska imena u klubovima, koja imaju dugu tradiciju, kapitene tih timova, koji imaju ogroman i finansijski i sportski značaj, kada je reč o njihovom delovanju. Mislim na kapitena Mančestera, Nemanju Matića, sve one naše fudbalere koji su kreirali evropsku i svetsku fudbalsku scenu. Sport na globalnom nivou je dosta podeljen. Kad pogledate, po svim istraživanjima, koliko ljudi prati tenis, kriket, koji je nama apsolutno nepoznat, videćete da postoji određeno zoniranje na svetskoj sportskoj sceni i da se u pojedinim delovima sveta neki sportovi manje ili više zastupljeni. Ipak, Novak je mnogo puta pokazao i dokazao da jeste najproduktivniji srpski brend, i veoma sam ponosan na sve što je učinio za Srbiju i srpski sport na svetskom nivou.
Pored Đokovića, na poziciji ministra ste u vreme kada se ređaju medalje sa olimpijskih igara, svetskih, evropskih šampionata, u nekim sportovima poput tekvondoa posle 22 godine?
– Kada biste uzeli da snimite reklamu, da platite u bilo kojoj komercijalnoj medijskoj kući, ili kada biste izašli na tržište, sa željom da promovišete zemlju, ono što rade srpski sportisti je nemerljivo i ne može da se plati. Možemo da se dičimo time da se svakodnevno, više puta u toku dana, vijorila srpska zastava na postolju. I jesam ponosan sa svim uspesima koje smo postigli. Ponosan sam u onoj kategoriji u kojoj sam i lično učestvovao, neke 2003-2004, kada smo u toku godine osvojili četiri ili pet medalja. Da smo došli do broja 47, da je znatno veći broj odličja i da imamo ponovno ostvarivanje najboljih sportskih rezultata u onim kategorijama gde nismo bili na pobedničkom postolju i preko 30 godina.
Čak 265 odsto više odličja
Konkretno?
– Vratila se atletika na pobedničko postolje, kajak, tekvondo, rvanje, veslanje i tako dalje. Mogu da nabrajam sve sportove, jer smo napravili ogroman iskorak. U svakodnevici pričamo samo o olimpijskim sportovima, ali zašto kažem da se u toku dana vijorila srpska zastava više puta? Uzimajući u obzir i neolimpijske sportove i ceo sistem sporta, dolazimo do značajnih povećanja osvojenih medalja u svim uzrasnim kategorijama, gde najveći akcenat u narednom periodu želimo da stavimo na mlađe snage, na juniorske kategorije, selekcije, da bismo mogli da imamo kontinuitet koji smo podigli da danas ostvarujemo rekordne.
Da li je istina da je u odnosu na period od 2000. do 2013. osvojeno preko 200 odsto više medalja?
– Jeste, čak 265 odsto! U odnosu na to vreme, zaključno sa 2019, jer 2020. ne može da bude merilo zbog situacije prouzrokovane korona virusa, godišnje osvajamo 265 odsto više odličja, nego što smo to činili od 2000. do 2013. Bio sam saučesnik, ili svedok tih medalja od 2000. do 2013. Poređenja radi, 2013. smo osvojili 12 medalja u olimpijskim i paraolimpijskim sportovima, dok smo 2018. završili sa 47, a 2019. u kojoj beležimo određeni pad, pošto je reč o predolimpijskoj godini, u kojoj ima kvalifikacionih ciklusa, osvajamo skoro 40. Međutim, upoređujući sa 2015. gde smo imali 30 i 2019. sa blizu 40, vidi se konstantan rast. Sa ogromnom emocijom smo očekivali da naši sportisti ostvare rekordan broj odličja na Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama.
Šta ste sebi zacrtali kao obavezno da uradite kao ministar omladine i sporta?
– Strateška opredeljenja, prouzrokovana ovim okolnostima, su se promenila. Imamo problem kako da realizujemo određene ciljeve, koje smo postavili. Prvog dana, kada sam stupio na funkciju, rekao sam da će Ministarstvo da bude kuća mladih i svih sportista, da budu otvorena vrata za sve i da na najbolji način zajednički, kroz rad, uz dijalog, napravimo vrhunske rezultate, što smo postigli. Kontinuirani cilj i proces da svaki građanin besplatno može da se bavi sportom, da svi zajedno možemo da omogućimo atmosferu, da i naši najmlađi, ali i najstariji sugrađani mogu da osete ambijent i imaju pravo i mogućnost da se bave besplatnim sportom.
Školski sport duplo bolji
Boljitak je ostvaren i u školskom sportu?
– Kada je reč o tom segmentu, danas imamo duplo veći broj dece, preko 180.000, a kad sam stupio na funkciju, bilo je nešto više od 95.000 učenika u sistemu školskog sporta. Najveća želja mi je da povećamo kontinuitet rasta broja dece u sistemu školskog sporta i da svake godine, posle značajnog skoka od 10 odsto, iz godine u godinu, povećavamo i premašimo cifru od 200.000, što bi smatrao fenomenalnim rezultatom.
Neko bi rekao, prilično ambiciozno?
– Morate da sanjate velike snove, da biste ih dostigli, da biste mogli na tom putu da imate kontrolne punktove, koji će vas i motivisati, ali i na kojima ćete imati redukativni momenat sagledavanja svih ciljeva. Da mladi mogu da se iskazuju, ostvaruju ciljeve… Da poboljšavamo položaj mladih na terenu, omogućimo svim građanima da imaju pravo da se bave rekreacijom i probudimo svest da je bavljenje rekreacijom, sportom, jedan redukativni momenat u odrastanju svakog od nas i da to mora da postane supstanca, koja će nas kreirati i koja će nas motivisati u svakodnevnom životu. To je nešto što je postavljeno kao prioritet u radu ovog ministarstva.
Činjenica je da se nikada nije više ulagalo u sport?
– To mogu da vam kažem kao sportista, koji je dve godine čekao na nagradu, a danas se ona realizuje u ne dužem periodu od sedam dana. To je postala svakidašnjica. Činjenica jeste da su nikada veća ulaganja u sistem sporta, kako direktnog davanja za rad saveza, obezbeđivanja najboljih uslova za pripreme naših reprezentativaca, tako i za infrastrukturu. Nedavno smo izašli sa željom, a onda i realizovali pomoć za 298 sportskih organizacija. Želeli smo da pomognemo u ovim kriznim vremenima i otežanim okolnostima rada klubova. Srazmerno kategorizaciji i takmičenju u kome učestvuju, dobijaju bespovratna sredstva. Vlada je direktno odlučila da jedan tako veliki i značajan sektor, kao što je sistem sporta, omogući da u ovim kriznim vremenima nastavi neometani rad.
Tu su i stipendije?
– Imamo povećani broj stipendija za mlade talente, od 2014. do danas smo uvećali sa 1000, na 1500, sada je raspisan konkurs za 1500. Iznos stipendije, na godišnjem nivou, sa 250.000 povećan je na 300.000 dinara. U svakom segmentu pokušavamo da podižemo novčana davanja – zaključuje Udovičić.
Nacionalne kuće za saveze
Kada će biti završena multifunkcionalna dvorana?
– Po dinamičkom planu, cilj završetka multifunkcionalne dvorane je kraj sledeće godine. Ponosni smo na takav strateški objekat koji će dati totalno drugačiju dimenziju sportovima čija će dvorana da bude kuća i na taj način, obezbeđujemo kontinuitet u radu i mogućnost da u narednom periodu možemo da se nadamo još većem broju medalja. Atletska dvorana u Beogradu odmah je dala rezultate, ne samo u juniorskoj, već i u seniorskoj kategoriji, gde smo omogućili našim sportistima da imaju najbolje uslove za treninge, odnosno da sportisti iz regiona dolaze u Beograd, da se pripremaju. Time otvaramo vrata Srbije, Beograda, dovodimo svet u našu zemlju.
Šta je sledeće u planu da se gradi, ili rekonstruiše?
– Kroz projekat Srbija 2020-2025. smo definisali na čemu želimo da radimo u narednom periodu, od nacionalnog stadiona do rekonstrukcije i izgradnje devet objekata širom Srbije, da bismo podigli i fudbalsku infrastrukturu, iako je ona u prethodnom periodu značajno unapređena promenom travnatih podloga, osvetljenjem, odnosno postavljanjem reflektora. Želja nam je da ostali sportski savezi dobiju nacionalne kuće, pre svega mislim na košarku i odbojku, a onda da radimo i na drugim, kao što su plivački, da završimo vaterpolo trening centar, odnosno da drugi završe, ali do da kraja 2025. najveći broj naših saveza dobije nacionalnu kuću.
Koja medalja ili utakmica u igračkoj karijeri je na vas ostavila najveći utisak?
– Najveću emociju mi je ostavilo finale Olimpijskih igara 2004. koje smo izgubili od Mađarske. To je, onako, u celoj generaciji, emocija koja nas je kreirala, motivisala, pretvorila u mogućnost da od te utakmice napravimo i veći motiv i promenimo dodatne okolnosti u našim životima, karijerama. Ako treba da izdvojim jednu utakmicu, ili jedan turnir, definitivno je to finale Olimpijskih igara 2004.
Rezultati govore
Na šta ste posebno ponosni otkako ste na funkciji ministra?
– Ono što je činjenica za sport i što je neosporiva kategorija, jeste semafor i rezultat na njemu. Rezultat, kao konkretna činjenica, pokazuje rekorde u svim oblastima, u kojima smo delovali, ne samo u oblasti sporta, već i omladinske politike. Kad uzmete činjenicu, broj medalja i sve druge segmente, na koje smo ponosni, koji možda nemaju mnogo prostora u medijima, od izgradnje infrastrukture, koja je vrlo važna za širenje baze, do stipendija, kako u oblasti sporta, tako i u oblasti omladinske politike. To podrazumeva stipendiranje najboljih studenata do organizovanja međunarodnih takmičenja, gde danas ne postoji nijedan savez, koji je uspešan, da nismo u Srbiji organizovali neko veliko takmičenje – ističe Vanja Udovičić.
Nisam ravnodušan kad igraju vaterpolisti
Da li vam dođe kada gledate vaterpolo da uskočite u bazen?
– Ne može niko da ostane ravnodušan. Određene simpatije, emocija i vreme ne mogu da nestanu u jednom danu. Uvek postoji pozitivna trema, kada je reč o utakmicama. Mislim da je najteže prilikom intoniranja himne i kad se naši vaterpolisti, moji prijatelji, saigrači nađu na postolju… Možda je najgori trenutak kada, poznajući sve akcije i metodologiju rada vaterpolo ekipe, čujem koju akciju treba da odrade, a momci to ne učine. Tada ona navijačka, prava emocija proradi kod nas, koju, sa ove funkcije, ne smem da pokazujem.
Poziv koji se ne odbija
Šta je lepše, a šta lakše biti: vaterpolista ili ministar?
– Ne bih mogao na taj način da poredim. Biti na čelu nečega što kreira Srbiju, što je najuspešniji brend naše zemlje u svetu, na čelu nečega što motiviše ljude, biti na čelu jednog ministarstva je posebna čast. A, to što imate mogućnost da promenite u tom segmentu je odgovornost i obaveza. To je ogromno zadovoljstvo, ali je i velika odgovornost da opravdate poverenje, kako celokupne javnosti, tako i sistema koji predstavljate. U tom segmentu smatram da definitivno biti ministar omladine i sporta je, da ne uđem previše u demagogiju, poziv koji se ne odbija, koji je za poštovanje, poziv koji nosi ogromnu odgovornost. A biti reprezentativac i kapiten je dragoceno životno iskustvo i privilegija, na kojoj sam zauvek zahvalan.
