Pevačica Vanja Mijatović dugo se borila sa anksioznošću. Naime, nakon saobraćajne nezgode, koju je jedva preživela, počeli su da joj se događaju napadi panike zbog kojih je redovno dolazila u problem.
Nekada su oni bili slabiji, a nekada toliko jaki da se dešavalo da padne u nesvest.
Kako bi prevazišla bolest, Vanja je odlazila kod najboljih stručnjaka od kojih je dobila pomoć, ali ne 100 posto, dok sama nije naučila kako da se nosi sa stresovima. Ona je sada ispričala kako je uspela da prevaziđe anksioznost.
– Razlog je udes. Kada sam nakon pet nedelja ležanja morala da ustanem, za vreme stavljanja midera sam pala u nesvest dvaput u roku od 15 minuta. Prosto, morala sam da stojim neko vreme dok se smesa za mider ne oblikuje po mojim merama leđa. Na mene je sve to delovalo taumatično, plašila sam se i to je bio moj glavni problem. To se ne zove strah, mnogo je jače od toga, ne umem da objasnim jer ne postoji objašnjenje. Tada se javljaju klasični simptomi napada panike, gušenje, ponekad vrtoglavica i naravno uznemirenost. U početku nisam bila upoznata sa anksioznošću jer mi se nikada niko nije požalio na tako nešto. Dugo sam tragala i čitala kako bih bila upućena i sigurna šta mi se dešava. Teško mi je da se sećam tog perioda jer mi je strašno. Sa ove tačke gledišta nisam svesna kroz šta sam prolazila kada se javi napad, zbog kojih nisam mogla normalno da živim kao svaki drugi čovek – rekla je Vanja.
Mijatovićeva je odlazila na preglede misleći da je u pitanju nešto drugo, ali srećom bila je zdrava.
– Ja sam prekontrolisala sve što možete zamisliti, što i nije tako strašno jer sam inače odgovorna kada je u pitanju zdravlje. Onda sam se smirila jer ako doktor kaže da sam zdrava, zdrava sam i nije mi ništa. Tako sam razmišljala i ubeđivala sebe u to, što u suštini i jeste bila istina. Eto, tako sam se i izborila. Nisam posećivala psihologa, prosto sam mislila da mogu sama i uspela sam. Na meni se nije moglo videti kada dobijem napad panike. Mogu da kažem da sam se izborila i da danas nesmetano radim, živim i uživam. Da je bilo traumatično, jeste, ali čovek prebrodi i što nije svestan da može – završava folkerka.
