Nakon najave premijera Skota Morisona da očekuje da će vakcinacijom protiv korona virusa biti obuhvaćeno 95 odsto stanovnika Australije, postavilo se pitanje da li Vlada ili poslodavci mogu da primoraju ljude na vakcinaciju.
Iako se na prvi pogled čini da u zajednici postoji snažna podrška širokoj primeni vakcine (kada bude dostupna), još se ne može sa sigurnošću tvrditi da li će biti dovoljno građana, koji su voljni da je dobrovoljno prime.
Zbog toga se i očekuje da će postojati neka vrsta “podsticaja” ili vid prisile od strane vlasti, kako bi se obezbedilo poštovanje obaveze vakcinisanja u zemlji. Ovo je mišljenje Marije O’Salivan, višeg predavača na Pravnom fakultetu Univerziteta Monaš u Melburnu i zamenika direktora Univerzitetskog centra Kastan za ljudska prava. Prenosimo delove njenog autorskog teksta u kojem objašnjava kako i pod kojim uslovima možemo biti primorani da se vakcinišemo, kao i kako možemo tražiti izuzeće.
Može li vlada da naredi vakcinisanje?
Pravo na telesni integritet je osnovni pravni princip u Australiji. To praktično znači da niko ne može da bude podvrgnut bilo kakvom medicinskom tretmanu bez sopstvenog pristanka.
Međutim, postoje izuzeci od ovog prava, predviđeni državnim i teritorijalnim zakonima o zdravstvu. Na primer, član 116 i član 117 Zdravstvenog zakona Viktorije dozvoljavaju javnu zdravstvenu naredbu, kojom ljudi mogu da se prisile da prođu medicinski pregled, testiranje i lečenje bez pristanka, pod uslovom da se time rešava pitanje javnog zdravlja.
Iako u ovom slučaju može da stoji pravni argument da vakcinacija nije isto što i lečenje, to bi vlasti mogle da reše usvajanjem amandmana na postojeći zakon.
Mogu li kompanije da zahtevaju vakcinisanje zaposlenih?
Postoji opravdan razlog da se od određenih radnika, na primer zaposlenih u domovima za stare, traži da budu vakcinisani. Međutim, i za mnoga druga radna mesta u Australiji, takođe, može da se zahteva potvrda o vakcini protiv COVID-19, a sve u skladu sa pravilima zaštite na radu.
Međutim, i ovde postoji presedan: neke države i teritorije usvojile su obaveznu politiku vakcinacije za osoblje koje radi u bliskom kontaktu s pacijentima ili zaraznim materijalima. Na primer, u Teritoriji glavnog grada Australije celokupno zdravstveno osoblje podvrgnuto je “profesionalnoj proceni, pregledu i vakcinisanju”, koje zahteva da se imunizuju od bolesti, uključujući grip, difteriju i hepatitis B.
Slično tome, kompanije mogu da traže da im se da na uvid imunizacioni karton kao uslov za zapošljavanje. Tako bi i avio kompanije mogle da traže potvrdu o vakcinisanju kao dokaz “spremnosti za letenje”.
Složenije je pravno pitanje kada se zahteva vakcinisanje za učenike i studente, kako bi bili primljeni u škole ili univerzitete.
Ovo je, inače, bila tema žestoke rasprave u onim državama koje su uvele režim “no jab, no play”, odnosno, nema posla bez obaveznog vakcinisanja u centrima za negu dece, kao što je politika na nivou federacije takva da se roditelji “primoravaju” da imunizuju decu.
Ali, i pored različitih pravila širom zemlje, sve australijske države i teritorije imaju prilično konzistentne stope vakcinacije dece – sa stopom nacionalne pokrivenosti od 91 odsto. Da li će se postići ista stopa za vakcinu protiv korone, ostaje da se vidi.
Da li bi to narušilo ljudska prava?
Politika obavezne vakcinacije je pred izazovom prema poveljama o ljudskim pravima u Viktoriji, Kvinslendu i ACT-u, čiji je cilj zaštita prava kao što su: sloboda izražavanja, razmišljanja, savesti, veroispovesti i verovanja.
U velikoj meri će ovo zavisiti i od toga ko bude zahtevao vakcinaciju: javni organ ili privatna kompanija, i da li postoje kaznene mere za nepoštovanje pravila, na primer novčana kazna ili zatvor. A ako postoje kaznene mere za nepoštovanje zakona, sud može da ih smatra nesrazmernim – čak i ako bi moglo da se tvrdi da su obavezne vakcine neophodne i razumne iz razloga javnog zdravlja.
Kako stvoriti dobar zakon tokom krize?
Vlade očigledno imaju obavezu da čuvaju zdravlje i dobrobit stanovništva, a vakcinacije su važno sredstvo za to.
Ali, iako kaznene zakonske mere, poput novčanih kazni, mogu da budu efikasne u obaveznom korišćenju maski, ne znači da će biti efikasne, kada je reč o nečem mnogo invazivnijem, kao što su vakcine.
– Ne treba razmišljati samo o tome kako zakon može da doprinese visokoj stopi vakcinacije protiv korone, već i da to bude dobar zakon. Tačnije, neophodno je da se preduzmu mere koje će u zajednici biti dobro prihvaćene – zaključak je Marije O’Salivan.
Obavezna vakcinacija dece
Upotreba obaveznih programa vakcinacije, takođe, ima posebne posledice na dečja prava. Konvencija UN-a o pravima deteta, predviđa da svako dete ima pravo na ”najviši zdravstveni standard“. Međutim, deca, takođe, imaju pravo i na obrazovanje. Stoga, kaznene mere, zbog kojih bi roditelji bili primorani da vakcinišu najmlađe protiv korone, jer u suprotnom ne bi mogla da pohađaju nastavu, mogu da budu ocenjene kao kršenje osnovnih načela ove konvencije.
Prigovor savesti i sloboda veropispovesti
Prema australijskom zakonu, nema priznatog prava na ”prigovor savesti“ za vakcinisanje. Zbog toga, svaka osoba koja nije spremna da se vakciniše ne može samo da kaže da ima ”prigovor“ na to.
Međutim, verska institucija bi mogla da bude u mogućnosti da tvrdi, da federalna politika obaveznog vakcinisanja zalazi u slobodu veroispovesti u skladu sa australijskim ustavom, što je opet složeno pravno pitanje.
Jedna verska grupa uspešno je zatražila izuzeće od obaveznih imunizacija u detinjstvu – ”Hrišćanski naučnici“. Ovo izuzeće ”prigovora savesti“ uklonjeno je 2016, ali pruža primer kako jedno izuzeće može da se reši po zakonu.
