Odmah po dolasku otvorio je radnju, prvo pri maloj crkvenoj misiji srpske crkve Apostola Andreja, a ubrzo i svoju samostalnu galeriju "Sveti Jovan Krstitelj", u kojoj danas drži i umetničku školu.
– U početku sam radio ulja na platnu, ali to me je malo zamorilo i zainteresovale su me ikone. Ikone čuvaju i neguju tradiciju i prenose jako lepu poruku i lepotu iz davnih vremena. Prva ikona koju sam naslikao još daleke 1986. godine bila je ikona svetog Jovana Krstitelja. Škola ikonografije u Solunu, koju sam završio, nosila je isto ime. Mojoj galeriji i radionici u Medisonu dao sam ime svetog Jovana Krstitelja. Meni je sveti Jovan Krstitelj zašitnik i vodič kroz život i rad – kaže Dražen Dupor.
Usavršavanje– Učeći ikonografiju, čovek uči i teologiju, jer je nemoguće voleti nešto što ne poznajete. Zato se paralelno sa ikonografijom uči i teologija, s tim što je škola mesto u kome se za kraće vreme savlada program, a kasnije se čovek sam usavršava. Zalazeći dublje u ikonografiju, čovek zalazi sve dublje u duhovni život i počinje tako da živi. Zalazak u jedan takav svet je neophodan za rad na ikonografiji. |
Nakon završetka vizantijske ikonografije u čuvenoj grčkoj školi u Solunu ostali ste tamo da živite i radite. Kako Vam sada to iskustvo izgleda s američke distance i koliko uspevate da se ovde kvalitetno bavite svojim radom?
– Po završetku škole u Grčkoj držao sam malu privatnu radnju i galeriju u Solunu sedam godina. Radio sam dosta i po narudžbini. Ovde sam sticajem okolnosti. Mojoj supruzi, koja je odlučila da radi postdoktorat, ukazalo se mesto u Medisonu i prihvatila je ponudu. Inače, moja supruga i ja imamo posebno razumevanja za naše poslove i smatram da je to veoma važno. Ona je agronom i radi na genetici kukuruza, mislim da je to pozitivno i zahvalno zanimanje jer radi direktno na proizvodnji hrane. Sada sam tu, na novim poslovima, s novim iskustvima i radovima na kojima predano radim.
Na nedavno održanoj izložbi u Medisonu, u Vašoj organizaciji, učestvovalo je 12 umetnika, a među radovima je i delo jedne poznate srpske slikarke, Nataše Knežević.
Kako je došlo do saradnje?
Poštovanje– Nisu svi moji učenici pravoslavci, ja ih učim da je hrišćanin svako ko Isusa Hrista nosi u srcu. Jako mi je prijatno iskustvo kad vidim da ljudi, koji ne pripadaju našoj veri, vole i poštuju ikonografiju i žele da imaju naše ikone. |
– Ovo je druga kolektivna izložba koju organizujem u mojoj galeriji i radionici. Izložba je nosila naziv "Anđeli u umetnosti", predstavilo se 12 umetnika, tehnike su bile apsolutno slobodne, znači, nije bio uslov da to bude isključivo ikonografija i ta ista izložba biće ponovljena u državnoj galeriji u Medisonu. Na izložbu sam pozvao našu poznatu i veoma cenjenu slikarku iz Beograda Natašu Knežević, koja se na moju veliku radost odazvala da učestvuje, ali, nažalost, nije mogla da prisustvuje izložbi, već je poslala nekoliko jako dobrih radova. Poslala je anđele, apstraktne tehnike, to su slike koje se jako dugo i sporo rade i mogu vam reći da su njeni radovi naišli na odlične kritike Amerikanaca koji su posetili izložbu.
Bavite se i oslikavanjem crkava na američkom kontinentu?
– Moj najveći projekat bio je rad u crkvi Svetog Đorđa u Džolietu, u okolini Čikaga, gde sam radio dosta prepravki i korigovanja, što je bilo izuzetno iskustvo. Sada vlada veliko interesovanje za vizantijsku ikonografiju, čime se moja radionica trenutno jedino i bavi. Ovde u radionici postoji mala škola i ja držim časove ikonografije, imam studente koji kod mene dolaze već godinama. Njih isključivo učim vizantijsku ikonografiju po programu škole iz Soluna, koju sam završio. Kroz taj program stiče se osnovno znanje i pripreme za fresko slikarstvo i ikone.
