Teroristički napadi 11. septembra, koje je izvela Al Kaida, pod vođstvom Osame bin Ladena, predstavljaju prekretnicu u savremenom regulisanju pitanja nacionalne bezbednosti i odbrane.
Sam napad je, za Ameriku, imao sličnu ulogu kao što je šest decenija ranije bio japanski napad na Perl Harbur – predstavljao je više nego očigledan povod za ulazak u rat.
Razloga za pravdu, odnosno, odmazdu, bilo je na pretek, te je jednom od najlošijih predsednika u istoriji SAD, Džordžu Bušu mlađem, bilo relativno lako da verifikuje post-traumatski stres prosečnog Amerikanca koji je u svom komšiluku i na svojoj koži doživeo ono što su građani mnogih “necivilizovanih i nedemokratskih” država doživljavali u godinama kada su Amerikanci sprovodili “svetu misiju” preoblikovanja sveta. Osvetnička ofanziva nije završena u Avganistanu, već je pretočena i na Irak dve godine kasnije, te su vojnici SAD čitavu deceniju simultano vodili dva rata u istoj, turbulentnoj regiji Bliskog istoka.
Ako bi se uvažio primarni motiv Amerike i njenih saveznika, oličen u eliminaciji Osame bin Ladena, arhitekte terorističkih napada septembra 2001, onda bi rat u Avganistanu morao biti završen još 2011, kada je vođa Al Kaide eliminisan u jednoj od racija u Pakistanu.
Čak i ako bismo “zažmurili na jedno oko” i uvažili “plemenitu nameru” zapadnih sila da avganistanskom narodu donesu mir, demokratiju, ljudska prava i slično, čini se da se, po ko zna koji put, ne uvažavaju lokalne specifičnosti država, nego se, po modelu, teži nametnuti sistem vlasti i sistem vrednosti.
Umesto kraja rata, upravo te 2011. godine je prisustvo stranih trupa doživelo vrhunac kada je više od 130.000 stranih vojnika iz 51 savezničke i partnerske zemlje bilo raspoređeno u Avganistanu.
Angažovanje snaga NATO na tlu Avganistana, pokazalo je da motivi nisu samo osvetnički, a ni vojnički. Vrlo je indikativan, primera radi, podatak da su do ulaska trupa zapadnih saveznika u Avganistan tokom surove vlasti talibana (1996-2001), površina pod zasejanim makom iznosila oko 8.000 hektara, dok se, u godinama koje su usledile nakon ulaska snaga NATO, mak gajio na površini od više od 400.000 hektara. Tako postavljeno, može se postaviti pitanje, da li je zaposedanje Avganistana stvar osvete, vojne strategije, ili možda, narko-profita?
Avganistan pripada “zlatnom polumesecu”, grupi bliskoistočnih zemalja i teritorija iz kojih u Evropu stiže najveća količina narkotika, te je, u tom smislu, vrlo interesantno i pisanje kanadskog intelektualca Kosudovskog, koji navodi da je projekat zasadnje maka na ovim prostorima još osamdesetih godina, sponzorisala CIA, te da je jedna od najvažnijih misija NATO snaga u Avganistanu, zapravo, zaštita proizvodnje narkotika.
Kakva će biti reakcija na rasplet u Avganistanu, koji je, u najmanju ruku, ponižavajući po američki status supersile? Kada su, svojevremeno, pitali Zbignjeva Bžežinskog, zbog čega su SAD finansirale ekstremističke snage u Avganistanu tokom Sovjetskog rata u ovoj zemlji, odgovorio je da “šačica talibana nisu pretnja Americi, već je to Sovjetski Savez”. Isti, veliki američki politički savetnik je zapisao: “Američka dominacija će trajati duže nego što se mnogi nadaju, a kraće nego što Amerikanci veruju”.
Da li je došao taj trenutak?
Umor i troškovi
Geopolitički (geostrateški i geoekonomski) razlozi za direktnu kontrolu nad prostorom Avganistana, nisu nestali ni danas, te sigurno nisu razlog povlačenja američkih trupa. Uzroci su, pre svega, interne prirode, oličeni kroz enormne vojne troškove, koje će američki građani otplaćivati do kraja ovog veka. Primetan je i umor američkog javnog mnenja zbog najdužeg rata u istoriji ove zemlje.
Apsolutna kontrola
Od 2003. godine NATO je obučio stotine hiljada avganistanskih vojnika i policajaca, i pomogao uspostavljanju avganistanskog vojnog vazduhoplovstva. Geopolitički gledano, napadi na Avganistan i Irak su imali smisla. Stacioniranjem snaga na tlu Avganistana, stvaraju se pretpostavke za kontrolu ogromnih rudnih bogatstava zemlje, ali i okolnih, naftonosnih polja drugih bliskoistočnih zemalja, prometnih pomorskih trgovinskih ruta, a u geostrateškom smislu pravi se baza iz koje se mogu nadgledati i obuzdavati vojne ambicije nuklearnih sila, a pre svega, Kine i Rusije.
