Legendarni zemunski Zlatnik od februara 2022. nije eminentni restoran niti vrhunski hotel koji je decenijama gostio poznate ličnosti iz zemlje i sveta, već je Dom za starije osobe. Pod utiskom nedavne priče iz staračkog doma u Peći u kojem je baku šamarala jedna od zaposlenih, posetili smo Dom Zlatnik da vidimo kako se tamo živi. Jednom rečju – savršeno!
Za razliku od prošlog puta kada smo bili u Zlatniku da bismo pisali o promeni njegove delatnosti, sada nismo mogli tek tako da uđemo već smo sačekali sestru da nam otvori jer se radi predostrožnosti Dom zaključava. U lobiju odmah nailazimo na nekoliko korisnika, udobno smeštenih u stilskim foteljama. Među njima je nasmejana Crnogorka Radosava Milutinović (82), zvana Laka, i priča sama kreće.
Zadovoljna povratnica
– U Zlatniku sam evo već sedam meseci, kako mi je muž umro. I ponosna sam što sam ovde – kaže Laka dok štrika prsluk za najstariju unuku Milenu.
– Ona ima bend, pa da se ne prehladi kad nastupa – objašnjava “najsrećnija baka petoro unučadi”, pa dodaje da su joj Milenin dečko i mlađa sestra poručili džempere, što nam je ujedno odgovor na nepostavljeno pitanje “kako provodi vreme”.
Dom Zlatnik trenutno ima 30 korisnika, a koliko su zadovoljni uslugom možda najbolje oslikava primer “povratnice” Slobodanke – Bobe Ljumović (84). Zatekli smo je u njenoj sobi kako gleda TV i vrti pedale na malom sobnom trenažeru koji je odmah sklonila “jer su joj došli gosti”.
– Bila sam nekoliko meseci u Zlatniku, ali sam htela da se vratim u svoj stan. Posle nedelju dana sam shvatila da mi je ovde bolje i evo me. Zaista mi je mnogo lepo, osećam se kao u hotelu sa pet zvezdica. Kod kuće sam morala da navijam sat za lekove, a ovde ne razmišljam o tome, ne brinem da li sam ga uzela ili ne. Sve mi donose. I lekove, i sok, šta god hoću. Čak i hranu kad poželim da jedem u sobi, a ne u restoranu. I ne razmišljam koga danas da zovem da mi kupi namirnice. Ne opterećujem nikoga, a svako može da me poseti kad hoće. Rasterećenje svima. Šta da vam kažem, uživam – priča gospođa Boba dok joj donose knjigu Mire Furlan iz domske biblioteke. Svaki dan radi nešto i obavezno izađe iz sobe, prošeta i popriča sa ljudima. I svi su joj “najbolja drugarica”, nikog ne izdvaja. Toliko joj se sviđa u Domu da nagovara prijateljicu koja se bavi slikarstvom i vajarstvom da i ona dođe u Zlatnik.
– Nagovaram i drugaricu Svetlanu Bojković da dođe da vidi. Svima bih ovo preporučila, a ja sigurno ostajem ovde – naglašava, pa više za sebe dodaje: “Samo da vidim šta ću sa stanom.”
Primećujemo izuzetnu higijenu prostora, a Boba nam hvali “fantastičnu” hranu, pa idemo onda do trpezarije (tačnije dva restorana). Taman je užina, pečena jabuka. U toplom ambijentu, za jednim stolom Laka ćaska sa dve gospođe. Pridružujemo im se, pitamo kako se osećaju u Domu.
– Mnogo lepo. Imamo komfor, osoblje je ljubazno. I vlasnici su predivni ljudi, popričaju sa svima kad dođu – nadovezuju se Laka i Stanka Maksić (91), učiteljica u penziji, inače najstarija stanarka Doma. Sa njima je i Draginja – Daša Ćosić (84), korisnik kolica, jedna od šestoro u Zlatniku. Kaže da svuda može da ide sama, a da “uvek neko uskoči kad treba da pređe rampu”.
Dostojanstven život
– Pre ovog doma sam pet meseci bila u drugom, 30 kilometara od Beograda. To je bilo nepraktično kad treba nešto da mi se donese, da me voze na preglede ili me posete. Prebacili su me ovde i zadovoljna sam, a i ovaj kraj mi je izgleda sudbinski predodređen. Moji su pre mog rođenja živeli u Zemunu, a tokom II
svetskog rata smo prešli u Beograd, s tim što sam 35 godina radila u Zemunu u Institutu za vazduhoplovnu medicinu. I evo me sad u zemunskom domu, koji je jedan od najboljih u Beogradu – ističe Daša.
Nije, kažu, lako kad čovek ostane sam, a neće da bude teret svojoj deci, pa im je Zlatnik idealno rešenje jer tamo imaju negu, ali i razonodu.
– Najviše volimo Zanimljivu geografiju. Mnogo se tad smejemo – kaže Stanka koju u Domu zovu Superbaka. Za dva meseca puni 92 godine, pa je u planu proslava njenog rođendana, pre toga i Nove godine.
– Ovo je Toma Majstorović (87), pukovnik u penziji – upoznaje nas Stanka dok seda pored njega, pa otkriva: “Laka, on i ja smo ekipa. Mi smo trojka.” Svi se slatko nasmejasmo poletnošću Superbake, koja ne staje sa pričom: “Svaki dan smo zajedno, šetamo, uglavnom do crkve. Kad poželimo, odemo na dan-dva kod rođaka. Ja sam evo bila kod mlađeg brata na slavi (Đurđic)…” Glavni utisak nam je da se stanarima tamo najviše sviđa atmosfera, jer su svi do jednog rekli da im je mnogo prijatno tamo i da nemaju osećaj da su u domu za stare (što je možda i presudno za prihvatanje), već “u hotelu sa pet zvezdica, uz osećaj kao kod kuće”. Na kraju su nam priznali da su bili prepadnuti idejom da žive u domu, jer su svašta videli na TV i u novinama, mahom ružne primere ophođenja prema starima i uslove tipa – jedno kupatilo na nekoliko soba. Ovde je, napominju, sve drugačije, pa i to – svaka soba ima svoje kupatilo. I svi su se složili da im Dom Zlatnik pruža dostojanstvenu starost. Baš ono što su vlasnici Dragan i Branka Vuletić želeli u startu.
Jedna mana, nadomestiva
Jedina falinka je što nema dvorište, ali ima crkvu sa ogromnom portom. Organizuju i obilaske grada, kao i izlete van Beograda. Dosad su išli na Frušku goru i salaš.
– Bilo je divno na salašu. Družili smo se i ručali, a posle ručka popili po čašu crnog vina, pa smo jedna gospođa i ja bile vesele. Pevale smo za stolom i u autobusu, a neki su nam se i pridružili – prepričava nam Stanka.
Velika porodica
– Svi se ovde ispomažemo, poguramo kolica, šta god treba. Mi smo jedna velika porodica, pa se tako i ponašamo – ističe Boba, a Stanka se nadovezuje: “Imam sina koji me uvek pazio. On sad ima svoju porodicu, pa je ređe dolazio, ali je zvao svakog dana. Na kraju me je doveo u Dom. Ja sam bila šokirana! Jedan dan mi je Toma rekao: ‘Molim vas izbacite da ste u Domu i videćete da je lepo ovde. Vaš sin ima pravo na svoj život. Nemojte biti ljubomorna mama, već zahvalna što sin može ovo da vam priušti.’ Mnogo mi je time pomogao, jer sam razmislila i shvatila da sam bila razmažena mama. Opustila sam se i sad mi je divno.”
Imaju Hitnu pomoć
Osim udobnog smeštaja i ukusne domaće hrane, Zlatnik nudi 24-časovnu medicinsku negu i raznovrsan sadržaj. U kompleksu od 4.000 kvadrata imaju biblioteku, apoteku, slanu sobu, frizerski salon, salu za terapije, vežbanje… Sve što treba nekome pod stare dane, pa i više od toga. Prilikom našeg prošlog susreta, vlasnik Dragan Vuletić je istakao da su opremljeni kao bolnica, a da im je u planu da imaju svoju Hitnu pomoć. Plan je ispunjen tako da sad mogu odmah da transportuju korisnika do bolnice, ako treba.
– Ovo je idealno mesto za uživanje treće i četvrte generacije, da im uz medicinsku negu bude i bolje nego kod kuće. Dođite i uverite se da je ovo najbolje mesto gde možete da provedete starost – poziva Dragan, čiji Zlatnik 2024. slavi 40 godina postojanja.
I Amer bi pohvalio
Tihomir – Tika Rajić (88) je 55 godina radio u Americi. Pandemija ga je zatekla u Srbiji, pa u SAD nije mogao da se vrati zbog lokdauna.
– Sinovi, koji mu žive u Americi, teško su ga ostavili ovde. Bilo je veoma emotivno, sinovi su tad plakali, a sad su presrećni jer im se otac, koji ima rak, prilično oporavio. Neke rezultate je imao 200 i nešto, sad ima 0,5 – priča Branka Vuletić. Tihomir je u Zlatniku skoro dva meseca, ali se ne druži mnogo sa drugima, a nas je primio u dvokrevetni apartman, iako je odmarao u krevetu.
– Nisam ja ovo izabrao već sinovi, ali su dobro izabrali. Vrlo dobro mi je ovde, nemam primedbe. Ovo i da Amerikanac vidi, rekao bi “svaka im čast” – kaže Tika s osmehom. Zadovoljan je što je sam u sobi jer mu “niko ne hrče, niti on nekome smeta”.
– Najviše sam u sobi, čitam novine, izađem malo, prošetam, ali ne izlazim mnogo. Ne što sam star, nego što sam lenj – priznaje.
Kod njih nema zime
Jedna od bitnijih stvari za stare je da im je toplo. Znajući to, a i zbog aktuelne energetske krize, Dom Zlatnik je obezbedio tri vrste grejanja: na gas, struju i naftu, uz postojanje vodene pumpe i agregata.
– Toplo jeste i toplo će biti. Pokriveni smo za bilo koju eventualnu nestašicu – napominje Branka. Inače, u Domu Zlatnik su već spremili bogatu zimnicu: ajvar, pinđur, šarena salata, kiseli kupus, kuvani paradajz. Tu su i kompoti od svih vrsta voća, čak i od belog grožđa, kao i sokovi od maline, jagode, kajsije i dunje (probali, savršen je!).
Pomoć na dugme
Dugme zvonce na vidljivom i praktičnom mestu u svakoj sobi, garancija je korisnicima da bilo kada u toku dana i noći mogu da pozovu sestru. Makar samo poželeli kafu ili čaj.
Zajednički rad
Gospođa Boba se redovno konsultuje sa upravnicom Radom oko organizacije aktivnosti. To joj je profesionalna deformacija jer je po profesiji organizator, a radila je kao producent u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Centru Sava. Uradile su, kaže Boba, anketu šta se ljudima dopada, pa će osmisliti aktivnosti i zajedničke igre uzimajući u obzir obrazovanje i interesovanje svih.
Svašta nazivaju domom
Sama reč dom upućuje na mesto na kom se osećaš prijatno i bezbrižno, gde ti je lepo. Neki objekti za stare se nazivaju domom, a da to nisu.
– Zvao nas je čovek iz Berlina, dolazi za 10 dana u Srbiju, pa će nas posetiti, da vidi kako je ovde, jer mu je majka u Beogradu sama. Rekao je da ju je pre nekog vremena smestio u jedan dom, ali brzo i vratio u stan jer mu se majka žalila da su je tamo tukli i zaposleni i dementni korisnici – priča Branka.
