Supružnici Dragica i Dragan Joksimović, poznatiji u erskoj prestonici po nadimcima Cica i Guja, ugledni su ugostitelji. U ovom poslu su već 25 godina, a vlasnici Konaka su već čitavu deceniju.
Svoje dugogodišnje goste dočekali su u narodnom duhu, Cica u narodnoj nošnji, a Guja sa šajkačom na glavi.
Neplanirano i neočekivano izostao je Ljubiša Popović, tekstopisac i kompozitor pesme "Konak" ispod čijeg teksta je zapisao da je šlager pevač, harmonikaš i zabavljač.
Kažu da je imao u toku dana sudar sa dobrom ili lošom kapljicom pa ove godine nije bilo svirke uživo. Sve za merak i dušu, uz dobro piće i raznorazne đakonije koje su pripremile kuvarice Mirjana Popović i Tijana Stojić, pa su Božić dočekali u omiljenom sastajalištu.
– Za naše goste pripremamo hranu koju su pripremale naše bake i majke želeći da tako sačuvamo kulturne vrednosti našeg naroda – kaže Cica Joksimović, vlasnica kafane.
Gosti dolaze sa svih strana sveta. Najčešće Japanci, Rusi, Švajcarci, Nemci, Amerikanci… Jedan Japanac je u knjizi utisaka nacrtao Karađorđevu šniclu, a u japanskom turističkom katalogu u kome je predstavljena turistička ponuda ovog kraja uz fotografiju Konaka naveden je specijalitet kuće mešano meso konak sa cenom od 1.400 dinara. Koliko su Japanci zadovoljni hranom govori i obavezan ritual fotografisanja hrane. U ovoj kafani je jedan mladi Švajcarac zaprosio Užičanku i u knjizi utisaka zapisao mnogo sočnije reči od onih koje su u pesmi "Užičanko, moja mila diko, poljubi me da ne vidi niko", pa njegova buduća saputnica njegovo pisanije nije smela da pokaže roditeljima.
-Kafana nije samo jelo, ona je vrsta mišljenja, zapisao je Draško Miletić u knjizi utisaka.
Krevet za umorne
Kafana je dobila ime po srpskoj sobi koja se nalazi iznad terase za koju su Cica i Guja dva puta nagrađivani zbog njenog izgleda. U sobi se nalazi krevet sa ćilimima izrađenim u Ljuboviji i istočnoj Srbiji, sto za kojim se može jesti i piti i poznati radio Kosmaj. Oni koji se umore od ića i pića i raznoraznih mezetluka mogu da predahnu i da kasnije nastave u starom ritmu.
Kuća časti
A kafanom se šire mirisi proje, kačamaka, lepinje sa sve, gibanice, pite gužvare, svadbarskog kupusa, prebranca… Topla jela služe se u zemljanim posudama proizvedenim u Zlakusi, selu najpoznatijih srpskih grnčara. Da se u Konaku dobro radi i da je njegovo veličanstvo gost na prvom mestu potvrđuju i nagrade. Žiri novinara, umetnika i poznavalaca kulinarskih veština uvrstio je ovu kafanu u 15 najboljih restorana dodelivši joj nagradu Desetka u Skadarliji.
Kad se sedne u Konak, vreme stane, ne žuri se nigde. Kafa se pije polako, rakija se služi u šuliću, a vino u bokalu. Svakog trenutka može se naručiti pesma koja ubija tugu, raspaljuje radost, budi sećanja, čuva uspomene. Ture lete od stola do stola kao loptica na teniskom turniru, uvek se nađe razlog da se počasti i popije.
Priča se i prepričava, čašici razgovora nikad kraja, vreme se sadržajno troši kao u knjizi o slobodnom vremenu profesora Ratka Božovića. U smiraj dana, pred doček Nove godine, kad posle nekoliko polazaka ipak odoše kući Veljko i Basur rekoše bilo je toliko dobro da Novu godinu ne moramo ni da čekamo, a gazda Guja uzvrati sa pozivom na vruću rakiju uz reči "kuća časti".
A rakiju je doneo Jevđo Bacotić koji u kuhinji restorana često priprema pitu od heljde od razvučenih kora za svoje prijatelje doktora Đoka Stojkovića i poznate preduzetnike Rajka Vidića i Čeda Mosurovića. I tako iz dana u dan, za Cicine i Gujine goste Konak je druga kuća u kojoj gosti i njihovi domaćini daju ono što je od ove kafane napravilo instituciju i jedan od simbola grada.
Preslica i srp
Kafanu ne čini enterijer, kao što odelo ne čini čoveka, ali enterijer Konaka odiše posebnom toplinom jer je sav u drvetu, a zbog mnogobrojnih prastarih predmeta koji podsećaju na korene i identitet srpskog naroda gost ima osećaj kao da ja došao na pradedovinu.
Na policama se nalaze pegla na žar, srp, pržun za kafu preslica, lampa petrolejka, rende, tučak, svrdlo, stupa, truba pa i jedne mamuze pukovnika Milana Kovačevića, solunca.
Tu je i Novi zavet iz 1870. godine koji je preveo Vuk Karadžić u izdanju Britanskog inostranog bibliotekarskog društva iz Beograda.
– Mnogi predmeti koji se nalaze u kafani su zaostavština naših predaka, a mnoge smo kupovali putujući po Srbiji. Jedan deo pripadao je Nićiforu Kovačeviću, Draganovom dedi po majci, koji je držao kafanu u Bitolju i bioskop Makedonija i zabavljao se sa Itom Rinom. I naziv firme ispisan je ćirilicom koje nažalost sve manje ima, a ona je uz jezik i kulturu čuvalac našeg identiteta kaže Cica Joksimović.
Vezene kuvarice
Na zidovima Konaka poređane su vezene kuvarice sa različitim porukama. "Gde se mnoga srca slože, tu se lako živet može. Gde pomažu mnoge ruke, tu se kuva sve bez muke. Svirajte nam do beloga danka, evo vama cela stotinarka, neka znade moja mila Anka da to plaća sve Narodna banka. Na napisane poruke po zidovima gosti odgovaraju Cici i Guji sa svojim porukama koje su ispisane na platnenim maramicama.
Kulturni kutak
Smešten u najužem gradskom jezgru, na samo nekoliko minuta laganog hoda od Trga partizana Konak je vrlo podesan i za održavanje kulturnih manifestacija. U njemu su prethodnih godina održavane književne večeri, izložbe slikara naivaca i farbanje uskršnjih jaja učenika osnovnih škola. I ovo je deo ponude ove kafane.
