Mada naši čitaoci i drugi dobrotvori iz celog sveta, najviše iz Evrope i Australije, skoro svakodnevno šalju donacije u Rašku oblast Sandžak, na sever Kosova i u pogranične delove između Srbije i Crne Gore i tako pomažu opstanak više od stotinu dugogodišnjih (stalnih) štićenika našeg Humanitarnog mosta, mnogi nevoljnici iz ovih zabitih i siromašnih krajeva svakodnevno zovu “Vesti” i traže pomoć.
Bolesni i stari
Reč je uglavnom o starima, bolesnima i siromašnima o kojima niko ne brine, koji nemaju kome da se obrate za pomoć i kojima su “Vesti” i naša dijaspora jedina nada. Svi su skromni i zahvalni i niko ne preteruje u zahtevima, ne treba im, kažu, mnogo, tek-toliko da kupe lek, hleb, ogrev i plate struju.
Jedan takav poziv upravo nam je stigao iz Sjenice od porodice Baždar kojoj naši čitaoci povremeno pomažu desetak godina. Glava familije, starina Raho godinama je teško bolestan i nepokretan, a četvoro njegove odrasle dece Elko, Safija, Sabaheta i Ela žive sa teškim smetnjama u razvoju i velikoj bedi, da nije bilo dobrih ljudi iz ovog kraja i donacija iz dijaspore oni bi se ove zime smrzavali jer ne bi mogli da kupe drva i ugalj, ne bi imali ni za lekove, niti da se prehrane.
– Svega nam je ponestalo ovih dana, petoro usta nije lako nahraniti i hladnu kuću ugrejati, puno nam treba i za lečenje, jer smo svi na lekovima, da nije narodne kuhinje u Sjenici bili bismo gladni – žali se Elko Baždar i moli nas da svim dobrotvorima iz belog sveta, posebno onima koji su poreklom sa ovih prostora, prosledimo apel njegove porodice za pomoć.
Pomoć je potrebna i Novopazarki Razi Vejsilović, izbeglici sa Kosova, koja bez ikakvih prihoda i u podstanarskoj sobici bije bitku sa teškim oblikom karcinoma, uz nju je samo sin Sead kome je odstranjen levi bubreg, pa je i on stalno na lekovima i po bolnicama u Novom Pazaru i Beogradu.
Lekovi, kirija, struja i ogrev su nam najveća muka, na lekove trošimo svu pomoć koju dobijemo, sve je papreno skupo, da nije bilo čitalaca “Vesti” i dobrih ljudi iz ovog kraja i njihove pomoći, ko zna da li bih još bila u životu – priča Raza i ističe da je do neba zahvalna za svaki dinar pomoći i da je bolest i teška muka teraju da i ubuduće traži pomoć dobrotvora.
Dinar ko kuća
– Svaki dinar i svaki evro nam je kao kuća i zlata nam je vredan, bog neka čuva sve naše dobrotvore – poručuje ova skromna i zahvalna Novopazarka.
Za planinu Rogoznu, koja spaja Rašku oblast i Kosovo, mnogi kažu da je najsiromašniji deo Srbije, zbog bespuća i sirotinje odselilo se 80 odsto stanovništva, ostali su samo stari, nemoćni, bolesni i oni koji nisu imali gde da odu. Među takvima su i supružnici Dilja i Milanko Drobnjak iz zabitog Pasijeg Potoka i brat i sestra Milan i Gorica Acković iz susednog Odojevića, dugogodišnji su štićenici našeg Humanitarnog mosta, na žalost, pomoć retko dobijaju.
– Nisam mogao da se oženim, jer ovde nema devojaka, pa sam životnu saputnicu doveo iz Albanije, i ona je došla iz bede sa željom da se makar i u poznim godinama ostvarimo kao roditelji, bog nam još nije uslišio želju, ali se mi ne predajemo – priča Milanko Drobnjak.
I Milan Acković jako teško živi i jedva spaja kraj s krajem.
– Na Rogozni sam ostao da budem uz bolesnu sestru Goricu, ona ima smetnje u razvoju i ni trenutka ne smem da je ostavim samu, moj život podredio sam bolesnoj sestri, to mi je i zavet pokojne majke – priča Milan Acković i ističe da ih “sunce ogreje” kad god ih se neko seti i pošalje im bilo kakvu pomoć.
Čuva sestru
– Kad bi Goricu imao ko da čuva lako bih ja zaradio i za mene i nju, na žalost, prvi komšija udaljen je kilometrima, ako je ostavim samu otići će nekud, zveri će je rastrgnuti – žali se Milan.
Hvala dobrim ljudima
Dilja Drobnjak ističe da im je povremena pomoć dijaspore (prošle godine dobili kravu i frižider) bila podstrek da se još snažnije bore za opstanak na opusteloj planini.
– Ne treba nam mnogo, samo da se prehranimo, platimo struju i odemo lekaru, zahvaljujemo se na svakoj pomoći – dodaje Dilja.
