O porodici Čolić iz Topole mnogo puta smo pisali, a sada ponovo objavljujemo apel za pomoć bolesnoj Jeleni.
Ljiljana, sedamdesetogodišnja žena neguje nepokretnu i slepu ćerku Jelenu (48), a negovala je i sina Acu koji je više od deceniju i po bio štićenik našeg Humanitarnog mosta i koji je, nažalost, preminuo. Kao i sin, i ćerka Jelena pati od nedovoljno istražene bolesti, odumiranja ćelija mozga, zbog čega je prikovana za invaliska kolica i bez vida je.
Ljiljana ponosna žena retko traži pomoć, ali im je zbilja potrebna.
– Aca je patio od odumiranja ćelija mozga, a pre nešto više od godinu i po dana je izgubio životnu bitku. Od ove nedovoljno istražene, veoma teške bolesti pati i Jelena koja je do pre desetak godina bila zdrava, vesela, požrtvovana i dobar radnik – govori ona.
Bolest je, prema njenim rečima, kao i u Acinom slučaju, stigla iznenada.
– Moj sin je na kraju bio prikovan za invalidska kolica, ali do zadnjeg časa vedrog duha. Sa ćerkom je teže, jer je Jelena slepa, teško govori, a ne samo da su je noge potpuno izdale, već i ruke jedva da može da pokrene. Nju presvlačim, pojim i hranim. Ništa ne može sama, a trpi bolove, pa glasno jeca – priča Ljiljana kroz suze.
Po onoj staroj narodnoj “nijedna nesreća ne ide sama”, ostala je i bez brata, baš na godišnjicu sinovljeve smrti. Ostala je da se sama bori sa ćerkinom i svojom bolešću, nedaćama i siromaštvom.
Uzda se u humanost dobročinitelja koji su joj i do sada pomagali.
– Zahvaljujući dobrim i plemenitim ljudima, nas dve možemo da preživimo. Oni pomažu ne samo materijalno, već i toplim rečima i uveravaju me da nisam sama u svojim bitkama sa bolestima i nemaštinom – priča Ljiljana Čolić.
Tužno srce
Ovu namučenu ženu koja brine o ćerki, pritisle su razne bolesti, a ima i kataraktu, pa će morati na operaciju, jer sve slabije vidi.
-Tuga ubije čoveka. Nemam volje ni za šta, a u životu me održava samo to što treba da brinem o ćerki. Teško mi je mnogo. Srce mi se cepa kad gledam moju Jelenu. Plačem ja, a plače i ona – priča drhtavim glasom.
