Od petka je i taj problem rešen, a Dušanka i Branko koji zajedno imaju čak 171 godinu života, ponovo mogu uz jutarnju kafu da pročitaju sadržaje naših novina, i budu u kontaktu s dešavanjima u otadžbini iz koje su otišli pre dve decenije.
Par telefonskih poziva bilo je dovoljno da ponovo budu uz njihove novine, koje sada mogu da kupe na prodajnom mestu u obližnjoj Bolnici za žene u Parkvilu.
Dušanka i Branko hvale "Vesti", kažu da su objektivne i realne, ali pored saveta koje imaju za naše urednike, žele da pohvale i njima omiljenu rubriku Zdravlje.
– Imam samo reči hvale, jedini problem što novine imaju puno boje na sebi, pa se ruke brzo prljaju – kaže 87-godišnji Branko Bosanac.
Ljubav iz OsijekaDušanka i Branko upoznali su se u Osijeku davne 1950. i od tada su nerazdvojni. |
Svakodnevno druženje s "Vestima" počelo je pre deceniju.
– Dok smo živeli u Frenkstonu, na jugoistoku Melburna, novine smo kupovali u lokalnoj novinarnici. Kupovala sam i za moje poznanice u jugoslovenskoj penzionerskoj grupi u Melburnu. Lepo smo se snašli u novom stanu, jedini problem nam je što nismo mogli da kupimo novine u blizini stana. U našim godinama, nije nam prijatno da odlazimo do Futskraja, tamo ima svakakvih ljudi – objašnjava Branko Bošnjak.
– "Vesti" pišu bez euforije nacionalizma, od tih nacionalističkih ekstrema smo i pobegli. Pravoslavni smo Srbi, ali ne volimo nikakve ekstreme.
Kao i mnoge, Branka i Dušanku u Australiju je u poznim godinama dovela suludost jugoslovenskog konflikta. Došli su kod sina Vladimira Bošnjaka, ovde poznatog psihijatra.
Ponosni partizani– Ne stidimo se što smo bili partizani – dodaje Dušanka. – Ponosna sam na to. Ne pamtim oca. On je sa 17 godina iz Slavonije otišao u Ameriku, kada je zaradio novac, vratio se nazad sa starijim bratom i kupio imanje. Tata je umro dok sam imala 2,5 godine. Ostatak novca koji smo imali u privatnoj banci, nikada nismo mogli da dobijemo, sve je propalo. Iako smo imali novac na papiru bili smo siromašni. Majka Milica Marinković je bila prvi partizan u Slavoniji, otišla je 1941. Mene i brata odveli su u logor. Mama za nas nije znala godinu i nešto. Iz vagona koji je trebalo da krene u Jasenovac spasao nas je očuh Ivo Marinković. U Osijek sam došla sa Majom i Šestim partizanskim korpusom – kaže Dušanka o delu svog života. |
– Pre nekoliko nedelja sin nam je uredio stan i zamolio da se ovde preselimo, da budemo bliže njemu i snajki. Unuci su nam takođe završili za lekare, ali su odlučili da se presele u London. Tamo nam je i drugi sin Željko, sa svojom porodicom, koji je takođe lekar. Tako da danas živimo između Londona i Melburna. Godine su nas stigle, pa nam je nemoguće da putujemo – veli Branko.
Najbolji deo mladosti dali su ondašnjoj Jugoslaviji, a kraj Drugog svetskog rata oboje su dočekali sa partizanskim spomenicama. Radni vek su završili u Zagrebu, tamo su školovali sinove, ali su grad napustili pred početak jugoslovenskog ludila.
– Voleli smo Zagreb, imao sam ponudu da pređem i radim u Beograd, nudili su mi ključeve stana kako bi bio zastupnik za jednu firmu koja se bavila prodajom duvana. Ipak, u poređenju sa Beogradom, za nas je Zagreb pružao bolje mogućnosti – seća se naš sagovornik. – Došli smo kod sina u Melburn i tako ostali. Teško nam je sve palo ono što se tamo događalo.
Dušanka je rođena u Slavoniji, a kao 15-godišnja devojčica kraj Drugog svetskog rata dočekala je s činom demobilisanog vodnika. U rat je krenula majčinim stopama.
Decenije skladnog brakaUz kafu i primerke "Vesti" koje nam je iznela da pokaže, Dušanka priča da se nada da će sa Brankom, ako ih zdravlje posluži, za četiri godine proslaviti sedam decenija zajedničkog i skladnog braka. Penzionerske dane provode i u razgovoru o petoro unučadi, na koje su posebno ponosni. Zidovi u stanu puni su im porodičnih uspomena. |
– Dušanka je bila u štabu Šestog korpusa i završila je administrativni kurs. Još imamo slike sa odlikovanjima koje smo oboje dobili za borbu u partizanima. Mi smo vam autentični partizanski veterani, koji su se borili za onu zemlju – ističe Branko koji je rođen u Ćeraliju, sadašnjem Janjevu u Hrvatskoj.
