Vanjo Kostić, po ocu poreklom iz Pirota, bavi se specifičnom umetnošću – duborez u koži, a koliko je njemu poznato, ovim zanatom se bavi još samo jedan čovek u Srbiji i jedan u Sloveniji.
Na zidu u dnevnoj sobi porodice Kostić, na počasnom mestu visi uramljeno Majstorsko pismo njegovog dede po majci Antonija Golubovića, koji je bio ćurčija. Tada je u gradu bilo na desetine ćurčijskih i saračkih radionica.
Prvi su se bavili izradom odevnih predmeta od kože, uglavnom gunjeva ili kožuha, odnosno prsluka od ovčije ili jagnjeće kože, a drugi su izrađivali kaiševe, torbe, opasače, novčanike, opremu za konje i zaprežnu stoku, remenje, bisage, povoce za kućne ljubimce, fišeklije za lovce…
Među poznatijima je bio i deda Vanja Kostića Antonije Golubović, ali prve korake u zanatu unuk nije od njega naučio jer dedu koji je davno umro ne pamti, već je na ovaj zanat rezbarenje u koži slučajno naleteo na intrnetu. To ga je fasciniralo i do te mere zainteresovalo da je na kraju počeo time i da se bavi.
Obuka u Americi
Počeci nisu bili laki, a učenje i obuka u Americi su ga skupo koštali.
– Imam šuraka koji živi u američkom gradu Feniks, u Arizoni. Od njega sam tražio da mi nađe i pošalje neku literaturu o duborezu u koži, a on mi je na to rekao: "Što ti ne dođeš ovde kod nas, pa uči do mile volje?!" Tako sam i uradio. Spakovao sam stvari i u septembru 2010. godine otišao u Ameriku. Kurs duboreza na koži je veoma skup. Jedan čas košta 100 dolara. Nikakvo predznanje o tome nisam imao. Učila me je jedna Amerikanka, Marsi, ali mnogo jeftinije neko što naplaćuje drugima. Četrdeset dana sam učio zanat skoro po ceo dan, a to zadovoljstvo me je koštalo 15.000 evra – kaže Vanjo Kostić.
Zanat je počeo da izučava s namerom da mu to postane osnovno zanimanje i da jednog dana otvori radnju s umetničkom rezbarijom na koži, ali planovi mu se nisu ostvarili. Narod nema para da to plati, a i Vanjo priznaje da nije vešt trgovac koliko je dobar majstor-umetnik.
– U duborezu na koži najviše izrađujem suvenire, novčanike, futrole, aplikacije za jakne, prsluke, jastuke, stolice, sedišta i bisage za motore, logo firmi, grbove, maske. Ljudi cene ono što radim, ali ne mogu da plate. Zato sam počeo da delim poklone. Računao sam da mi to bude vrsta reklame, ali ni od toga nije bilo vajde.
Stefanovskom kaiš za gitaru
– Moji radovi su otišli u Nemačku, Rusiju, muzičaru Vlatku Stefanovskom sam napravio kaiš za gitaru… Sve je ostalo na rečima "bravo majstore" i tapšanju po ramenima – pomalo razočarano veli ovaj umetnik.
Rad na koži je sličan duborezu u drvetu, ali je alat potpuno drugačiji i veoma skup. Ne dubi se dletima, već se koža specijalnim alatima praktično nabija. Radi se na prirodno štavljenoj koži na koju se prethodno nacrta crtež, a dalje je, veli Vanjo, tajna. Ipak, najvažniji alat su vešte ruke majstora.
– Motiv se rezbari na mokroj koži. Mora se paziti da pritisak ne bude preveliki, da se koža ne bi probušila. Kad je motiv urađen, nakon nabijanja, koža se suši, a potom premazuje posebnim pastama ili bojama za kožu. Ovo je mukotrpan postupak koji zahteva puno rada, strpljenja, nerava i pažnje. Ako se pogreši, popravke više nema. Koža nije list papira na kome, ako pogrešiš, grešku možeš obrisati gumicom – veli Vanjo.
Kurs
Ovaj skup hobi Vanjo je pokušao da pretvori u zanimanje, ali u tome nije uspeo. Fabrike za cipele i čizme nisu zainteresovane za njegove aplikacije duboreza u koži. Njima je jeftinije da udare pečat na koži. Pozorišta i muzeji su zainteresovani, ali oni nemaju para. Vanjo sada razmišlja da se poveže s udruženjem zanatlija i likovnim kolonijama gde bi držao kurs duboreza u koži, ali to je za sada samo ideja jer jedan komplet alata košta minimum 1.500 evra.
Podrška porodice
U zavisnosti od motiva, aplikacije i detalja, ceo proces duboreza na koži može trajati satima i danima. Za Vanju to nije problem. Kad počne da radi, isključuje se iz okolnog sveta, a veliku podršku mu pruža supruga Beti i dvoje odrasle dece.
