Uz doručak, plava koverta s najboljim željama i novcem

Na licu mesta: Marina Đurić uručuje prvu kovertu Obrenovčanki Gordani Marković

 

Nesrećom koja je zadesila Obrenovčane niko ko je iskrenog srca nije ostao netaknut. Srbi širom Evrope potrčali su u pomoć i ljudima koje pre toga nikada nisu ni videli, niti za njih čuli. Isto tako je učinila i Marina Đurić rodom Kragujevčanka, oficirska ćerka, diplomirani ekonomista Univerziteta u Beogradu, a sada stanovnica švajcarskog Štajna na Rajni gde sa suprugom drži restoran. U želji da pomogne onima koji su u nedavnim poplavama ostali bez krova na glavnom ova odlučna i odvažna žena, odmah je okupila svoje prijatelje iz kluba Kolubara, i predočila im ideju koju su za tili čas prihvatili i krenuli u sprovođenje. Uz dozvolu lokalnih vlasti organizovali su štandove za prikupljanje finansijske pomoći i odeće za najugroženije.
– Sedeli smo svi iz kluba i pričali o ovoj temi. Predložila sam da organizujemo akciju, ali da pomoć ne šaljemo preko drugih organizacija, već da podelimo ljudima na licu mesta. Rečeno, učinjeno. Otišla sam kod predsednice opštine Klaudije Ajmer koja mi je poslala novinara iz Štajna kome smo ispričali da ćemo jedne subote skupljati novac za ugrožene u Srbiji i Republici Srpskoj tako što ćemo prodavati ono što smo spremili. Taj apel je objavljen u švajcarskim novinama u našem i u još jednom

Dar u "Vestima" : Dejan Kovačević potpisuje prijem 200 švajcaraca

kantonu. Onda smo kontaktirali sve naše žene koje su bile raspoložene da naprave raznorazne kolače za prodaju, služili smo kafu, čaj i kiselu vodu, a posetioci naših štandova su za to plaćali koliko su želeli. I odziv je bio neverovatan – priča Marina Đurić koja ističe da su za jedan dan sakupili neverovatnu sumu – od 6.000 franaka. Kolače za humanitarnu pomoć najviše su kupovali Švajcarci.
– Odlučili smo da novac poklonimo ljudima u jednom kampu, bar da neko ima neku konkretnu korist, jer smo čitali da ljudi nemaju ni sto dinara u džepu. To je strašno. Kao žena znam da majkama i deci treba puno toga za lične potrebe, a kako to da sebi priušte ako nemaju para. Tako smo se odlučili za porodice koje su smeštene u beogradskom izbegličkom kampu u Krnjači – dodaje ona.
Vrlo brzo Marina se obrela u Beogradu sa polovinom sakupljenog novca. U redakciji "Vesti" prvo je 200 franaka donirala porodici Kovačević, odnosno samohranoj majci koja je sa dvoje maloletne dece izbegla iz obrenovačke poplave, a banka je ostala da im diše za vratom zbog neplaćenih kredita za kuću. U ime porodice, novac su preuzeli stric Dejan i baka Gordana Kovačević.
Ostatak novca Marina je podelila porodicama koje su se obrele u izbegličkom kampu. Čak 82 osobe strpljivo su čekale u redu. Predstavnik Crvenog krsta ih je prozivao, a oni su, jedan po jedan, uzimali doručak i kovertu. Svaku od njih, sa po 3.200 dinara, je lično uručila dobrotvorka iz Štajna.
– I sama sam bila iznenađena. Ljudi su sasvim mirno čekali u redu po koverte s novcem. Mislim da su bili ugodno iznenađeni ali i šokirani. Niko očito nije očekivao da tako dobije novac direktno na ruke. Izgleda nisu navikli na nešto tako. Uzmu kovertu, pa gledaju brzo unutra, kao da ne veruju – dodaje.
Nijednog trenutka, priseća se Marina Đurić, Obrenovčani se nisu ni požalili. – Apsolutno
ništa nisu ni pitali ni rekli. Bili su zatečeni. Mislim da im ništa nije bilo jasno. Samo je njih petoro možda reklo hvala kada su potpisali.
Reči nisu ni bile potrebne Marini Đurić koja je dva puta obišla izbeglički kamp Krnjača da vidi koliko su uslovi života tako teški.
– Kod mene niko nije kukao, ali sam sama videla da to nije lako. Kada ste prinuđeni da živite u kampu, kada nemate svoj intimni kutak već idete kao siročići da vam neko da paštetu, mesni narezak, hleb, mleko i vodu, onda je sve jasno. Ja nisam videla nijedan paradajz, nijedan krastavac, u sezoni kada toga ima, a niko nije rekao ni reč. Preda mnom su bili toliko mirni i začuđeni, a verujem da bi štošta rekli.
Jedino su, dodaje, dve starije žene u kampu molile za suknje.
– One su preko 70 godina, negde kao moja mama, i prvi put su obukle pantalone, jer u humanitarnoj pomoći nije bilo suknji. To mi nije jasno, jer sam čula na televiziji da kažu da su lageri puni. Jedna od tih gospođa mi je rekla – nikada nisam u životu nosila pantalone, evo sada ih nosim, izgoreh živa. I verujte da mi je bilo žao. Mi smo dobili mnogo tih suknji, ali nisam mogla da ih donesem. Da sam imala bilo gde u blizini prodavnicu, otišla bih da im kupim – kaže ova dobrotvorka.
Na kraju, posebno je zamolila da u ovom tekstu napravimo ustupak, i da se zahvalimo zaposlenima u "Vestima" poslovnoj sekretarici Snežani Živanović, fotoreporteru Voji Sekuliću i vozaču Mirku Drašku koji su joj, kako je nekoliko puta istakla, puno pomogli da novac na pravi način stigne do onih kojima je i bio namenjen.