Tako je uloga dr Marije Milačić u pronalaženju laboratorije u Bernu, koja će besplatno obaviti analizu u cilju dijagnostike Miličine bolesti, na njeno iskreno iznenađenje dospela i u javnost, među čitaoce našeg lista. Devojčica iz Bukovica kod Ivanjice je, da podsetimo, na analizu čekala punih pet godina.
– Pošto sam u oblasti genetike, onda sam znala kako ljudi to ovde rade, kako se dolazi do dijagnoze, kako se ostvaruje saradnja i osetila sam da mogu da pomognem, ne samo materijalno, nego sam osećala da mogu da učinim i nešto više – ističe mlada naučnica, majka dve devojčice.
– Bilo bi lepo kada bi postojao vebsajt, neka stranica na internetu gde bi mogli i lekari i pacijenti da se obrate za pomoć oko uspostavljanja dijagnoze, gde bi se mogle razmenjivati informacije i najnovija saznanja, jer u medicini se stalno nešto novo dešava. Dosta je naših stručnjaka po inostranstvu i mogu da pomognu, ali nema komunikacije ni među njima, kao ni sa lekarima i naučnim radnicima u Srbiji.
|
Lični razlozi Već devet godina u Kanadi, dr Marija Milačić, predstavnik plejade naših mladih stručnjaka koji se po zapadnim zemljama usavršavaju i rade, ističe da je njen dolazak u Toronto pre svega bio iniciran ličnim razlozima. – Moj muž je bio ovde, pa sam onda došla i ja. Međutim, i da nisam došla prvenstveno zbog toga, sigurno bih želela da odem negde u inostranstvo kako bi mi se pružila prilika da naučim nešto novo. Kod nas su, na žalost, ulaganja u nauku dosta mala i vrlo je teško uraditi nešto na tom polju. Kada je u pitanju moja struka, a to je molekularna biologija – gde su bazični troškovi u laboratoriji veliki, kod nas nema dovoljno sredstva za istraživanje, svakako ne toliko koliko ima ovde. Dakle, osnovna razlika jeste u količini novca koja se ovde ulaže u istraživanje i u mogućnosti da koristite neke nove tehnike i nove aparate, a to je jako skupo. Radila sam diplomski na VMA i znam kako je kad, na primer, zafali nešto što je u Srbiji veliki izdatak, a ovde je to svakodnevna potrošna roba. |
Izrazita naklonost ka prirodnim naukama opredelila je dr Mariju Milačić još u srednjoj školi ka svetu nauke.
– Privlačile su me genetika i medicina. Smatrala sam da ću, ako odem u nauku, možda nešto više moći da doprinesem i da pomognem ljudima, mada sada više i nisam tako sigurna u to. Raditi istraživanje je vrlo neizvesno. Možete da stignete do nečega što će da ima primenu u životu i medicini, ali često nema direktne primene, ili će proći mnogo vremena dok se to ne desi, pa vi nećete doživeti da to vidite.
|
Uređena zemlja
Kako doživljavate Kanadu?
|
Naša sagovornica doktorirala je na univerzitetu Toronta, sa tezom retinoblastoma (rak retine) koji se javlja kod dece. Trenutno radi kao istraživač na postdoktorskim studijama, u laboratoriji koja se bavi Retovim sindromom, mentalnom ratardacijom i autizmom.
– Upisala sam magistarske studije, a onda sam se reklasifikovala na doktorske studije, to se tako ovde radi, i nikad nisam branila magistarski rad. Komisija oceni projekat na kome radite, ako utvrdi da to zadovoljava njihove kriterijume, automatski se upisujete na doktorske studije koje su u mom slučaju trajale šest godina. Kako se živi od nauke? Pa znate, nauka nigde nije bog zna kako plaćena. U odnosu na zarade u drugim oblastima, zarade u nauci su pristojne, ali nisu nešto velike, tako da i ovde, kada vrše istraživanja o tome, kažu da ne treba ići na postdiplomske studije ako mislite da ćete samo zbog toga više zarađivati. Ovde s tim primanjima možete da živite, ne znam kako je u Srbiji trenutno. S jedne strane ovo jeste poštovana struka, s druge strane u samoj nauci ima dosta podeljenih mišljenja. Broj profesorskih mesta i pozicije stručnih saradnika, to je sve dosta ograničeno. U Evropi je to nekako humanije rešeno u smislu da posle doktorata dobijete neku stabilniju poziciju i stabilnije radno mesto, postoji neki kontinuitet. Ovde je konkurencija zaista velika i drugačija su očekivanja. Ovde se očekuje da se stalno menjaju laboratorije, da biste stekli više poznanstava, više iskustva.
Dr Marija Milačić svoju budućnost ipak vidi u Kanadi.
– Porodica mi je ovde. Povratak u Srbiju nije nešto što ja ne bih volela, ali mislim da bi to bilo vrlo teško izvesti. Nisam ni na kakvoj visokoj poziciji, još sebe izgrađujem i treba da ovde zauzmem neku stabilniju poziciju, ali već imam poznanstva i kontakte i volela bih, koliko je to u mojoj moći, da pomognem. Pre svega da se uspostavi saradnja između Kanade i Srbije. Kad gledam kolege iz drugih zemalja, a njih uvek ima na postdoktorskim studijama (Pakistan, Iran, da ne govorimo o onima iz evropskih zemalja), oni imaju mnogo bolju saradnju sa zemljama iz kojih dolaze. Postoji saradnja i s našim susedima, ali ne i sa Srbijom, iako imamo puno stručnjaka koji su stigli odatle. Mislim da je to pre svega posledica teškog perioda kroz koji smo prošli i svako je okrenut sebi i obezbeđenju neke osnovne egzistencije. U svemu tome se izgubi i motivacija, i nit koja nas povezuje. A potrebno je samo malo više entuzijazma i dobre volje.
