Iako je prošlo mesec dana od poslednje donacije naših čitalaca za Miloša Jovanovića (38), bolesnog ratnika sa Košara, ovaj heroj nije od svih zaboravljen. Potvrdila je to redovna donatorka iz Švajcarske, Marija Golubović, koja mu je proteklih dana poslala donaciju od 320 franaka.
Istina, Miloš, njegova sestra Marina i teško bolesna majka Rosa i ovaj dar pričuvaće za spoljašnje uređenje (utopljavanje) kuće koju su im pre dve godine, u selu Troštice kod Novog Pazara, izgradili dobri ljudi sa raznih strana sveta. Prilog će im pomoći da poboljšaju život, pogotovu zimi, u svom zabitom selu na padinama planine Golije.
– Žurimo da, dok je leto, sakupimo novac za malterisanje, fasadu i postavljanje trotoara. Pokušaćemo i da dozidamo malo predsoblje ispred glavnog ulaza kako nam, kad dunu oluje i napadaju veliki snegovi, voda ne bi ulazila u kuću. Prošle zime smo se napatili, jer je kuća bila puna vlage. Nadamo se da ćemo izgradnjom trotoara rešiti i ovaj problem – priča Miloš.
Prema njegovoj računici svi radovi bi trebalo da koštaju između 1.000 i 1.200 evra.
– Polovina potrebnog novca već je obezbeđena, nadamo se da će nam dobri ljudi pomoći da obezbedimo i ostatak za “topliju” zimu. Hvala Mariji do neba što nam je svojom usrdnom pomoći omogućila da budemo na pola puta do cilja – navodi Miloš i dodaje:
– Od kada sam se vratio sa Kosova, imao sam samo 19 godina, pa sve do pre tri godine, dok me nisu posetili reporteri “Vesti”, živeli smo u iznajmljenoj i potpuno oronuloj kući i često nismo imali ni za hleb. Iako sam ginuo za ovu državu, nisam imao zdravstvenu knjižicu, pa sam većinu lekarskih pregleda i lekova morao da plaćam, mislio sam da neću dugo izdržati i da će me, ako to već nisu uspeli Albanci na Kosovu, ubiti beda i sirotinja. Srećom, pojavili su se dobri ljudi iz naše dijaspore, a potom i moji saborci. Više nismo gladni, bio sam na pregledima u Beogradu, lakše dolazim do lekova, imam i svoj topli dom i kupatilo o kome sam od rođenja sanjao, a nadam se da će nam i Vojska probiti i nasuti put do sela. Hvala svima koji nam pomažu i brinu o nama.
Njegova sestra Marina, ističe da još nisu uspeli da izdejstvuju invalidsku penziju.
– Miloš ima ozbiljne zdravstvene probleme. Zbog pretrpljenog straha, stresa, hormonalnih i metaboličkih poremećaja ugojio se previše, slabo spava i često se budi misleći da je negde na albanskoj granici. Nekad samo plače, a nekada je agresivan i ne možemo da ga obuzdamo. Na VMA su utvrdili da je totalni invalid, ali nažalost, invalidsku penziju još nismo uspeli da dobijemo, a ona bi nam mnogo značila – iskreno će Marina na kojoj je sav teret nege brata i majke.
Još čeka vojsku
Mada su iz Vojske Srbije više puta stizala obećanja da će svojom mehanizacijom probiti i nasuti put do Troštica, kako bi se do Miloša, Marine i Rose moglo i kolima, čim padne kiša ili dođe zima do njih se može samo pešice. Vojska je prošlog leta slala ekipu da pomogne svom ratnku, ali je Miloš imao peh da se buldožer odmah pokvari.
– Rekli su nam da će, čim poprave mašinu, ponovo doći. Prolazi evo i drugo leto, a još ih nema. Ja se ipak nadam, možda su mnogo zauzeti, doći će da nas izbave iz ovog bespuća – uveren je Jovanović.
