Kao što sam već pisao, poštenje je najbolja i jedina politika, a isto tako sam ubeđen da čovek mora uvek govoriti istinu. Na neka privatna i nekulturna pitanja ne treba odgovarati, ali ako su već postavljena onda to govori više o onome ko pita, a manje o onome ko je upitan.
Bolje je reći da ne želimo odgovoriti na postavljeno pitanje, ili da ne znamo odgovor, nego da kažemo nešto šta nije tačno, neku laž. Kažu da je najlepša laž gora od najgore istine.
U privatnom životu nema nikakve potrebe da se ne govori istina jer, onim kojima ne smete da kažete istinu, sa njima naprosto ne treba da se družite. U poslovnom svetu potreba za istinom je još važnija jer, ukoliko nekome kažete nešto šta nije tačno, često se dešava da se na toj laži gradi određeni poslovni odnos koji će kad-tad da poklekne, da se sruši.
Što kasnije se sruši, to će lom biti veći.
Neće proći, biće gore
Ne postoji lepa laž, istina naprosto nema alternativu. U određenim situacijama, posebno onim koje se tiču vašeg privatnog života, ne treba da volontirate određene informacije, da pričate nešto o sebi što može da vam šteti. Takođe, važno je još jednom naglasiti da ne treba pričati negativno o drugima, a naravno ni o sebi bez obzira na sve.
Ne treba ni da govorite sve šta znate, ali ni pod koju cenu ne smete da lažete bilo koga jer time lažete sebe, nanosite štetu sebi, drugima, nanosite štetu svima. Tamo gde bi vam laž pomogla, tamo ne idite jer; „ako je pogrešan voz, sve su stanice pogrešne“.
Što se duže istraje na nečemu što u osnovi nije tačno to ne znači da će to proći, već samo znači da će, kada pukne, tresak biti jači. Na kraju krajeva, vrlo je jednostavno, ako govorite istinu, ne treba da imate dobro pamćenje.
Pitanje na testu
Jedne večeri četiri studenta, poznatog univerziteta su ostala budna do kasno u noć, dobro su se provodili i nisu marili za nadolazeći ispit. Nisu učili ništa, iako su znali da je sutra važan ispit. Umesto učenja oni su idućeg jutra smislili plan da prevare profesora, da ga nadmudre, da se izvuku od testa koji je bio planiran dan posle njihovog žestokog provoda.
Namazali su se zemljom i peskom, na sebe nabacali travu i takvi, raščupani, pojavili se pred profesorom iz toga predmeta iz koga su trebali da imaju važan test. Kada su ušli u njegov kabinet ispričali su priču da su išli na neko venčanje prethodne noći, ali da su imali peh jer im je u vožnji pukla guma i da su sleteli sa puta, te da im je trebalo celu noć da doguraju auto do univerziteta, odnosno studenskog doma gde su živeli.
Profesor ih je pažljivo saslušao i odlučio da im ponovi ispit za tri dana. Oni su se oduševili s njegovim predlogom, zahvalili na razumevanju i prionuli učenju.
Nakon tri dana došli su na test kod profesora srećni, jer su sada znali gradivo. Profesor ih je poslao u odvojene prostorije i dao im je test. Kad su otvorili kovertu sa testom, tu su bila samo dva pitanja.
Prvo pitanje je bilo da stave svoje ime i prezime i to je nosilo 1 poen. Drugo pitanje je vredelo čak 99 poena, a glasilo je: „koja guma je pukla“.
