Jedna analiza sačinjena u londonskom Čatam Hausu kaže da velika ideja o Ujedinjenim državama Evrope – vizija koja u briselskim kuloarima može da se čuje samo kao šapat – izgleda da je potpuno utihla: više se ne čuje nigde drugde, pogotovo ne u prestonicama Evropske unije.
Nemački ministar finansija, Volfgang Šojble, jednom je rekao: "Mnogi od nas, Ujedinjene države Evrope zamišljaju kao Sjedinjene Američke Države, ali to se neće dogoditi."
Ali, istovremeno, on smatra da će jednog dana Evropa moći da bude u jednom integrisanom formatu, da će biti moguć neki "Savez bivših evropskih država".
Kakva će, međutim, biti takva Evropa ni on, a ni sadašnja rukovodeća elita u EU na to nemaju odgovora.
Sve dok se taj proces ne razreši, na talonu, za sada, kao najveći argument, zalog i spomenik postignutih integracija, ostaje – evro.
Evro je i bio zamišljen kao temeljni kamen za dalje integracije, ali se pokazalo da ta nada "propušta vodu".
Vruća parola
Ujedinjavanje tako različitih ekonomija i – sledstveno – finansija, pokazalo se samo kao "vruća parola". Ranije iluzije su ogoljene. Ekonomska i monetarna unija do sada nije Evropskoj uniji isporučila stabilnost, nego, naprotiv – podele. Medicina propisana iz Berlina – štednja i reforme – osudila je mnoge članice na recesiju i bezizglednu borbu da drže i izdrže tempo konkurencije sa moćnom Nemačkom.
Nivo zaposlenosti u EU nije, na primer, bio ovako nizak još od tridesetih godina prošlog veka. Nemačka se optužuje da je njen recept – jedna pilula za sve – doveo do produžene recesije.
Mnogi u Evropi definitivno misle da se Kontinent već našao licem u lice pred izborom koji ne trpi odgađanje: ili politička unija – u kojoj će dugovi postati zajednički, ili kolaps zajedničke monete – kao prvi čin priče o kraju današnje Evropske unije.
Ovde je ujedno i nova linija tektonskog cepanja. Dosadašnja kriza samo je ojačala Nemačku kao arbitarnu evropsku državu. U Londonu ovo doživljavaju kao mali alarm, ali i kao ironiju: zajednička moneta, na primer, trebalo je da Nemačku veže za Evropu kao zajednicu jednakih, ali je, naprotiv, dovela do krunisanja Nemačke kao dominantne sile. Nemačka – idu dalje analize u Londonu – kao cenu za podršku više integrisanoj Evropi traži da druge zemlje prihvate reforme inspirisane njenim iskustvom i istorijom.
"Nemačka nastoji da dizajnira Evropu po svom vlastitom liku" – sarkastično primećuje londonski "Dejli mejl".
Teret spasavanja
Vrlo je rašireno uverenje o tradicionalnom britanskom animozitetu prema Nemačkoj. Ali i da nije tako, uzmimo i da ga nema, a ima ga, očigledno je da se u Britaniji sudbina Evropske unije vidi u svetlu nemačkog fenomena. Naime, da je do raspoloženja većine građana, Britanija bi već sada izašla iz ovakve "evropske ideje" – pogotovo ove u kojoj Nemačka "drži banku".
Nemačka je, sve u svemu, a tako je i prema londonskim analizama, pronašla svoje samouverenje. Ali, oprez! Iste analize su nedvosmislene: "Na samoj Nemačkoj je da odluči da li će na vlastitim leđima poneti teret spasavanja, na primer, evropske valute, kao puta za spasavanje Evropske unije?"
|
Metež u politici Trenutna kriza – politička, ekonomska, finansijska, pa i moralna – snažno je demonstrirala rašireno osećanje da rizik raspada EU nije samo retoričko sredstvo kojim bi se uplašeni političari poslužili da bi nametnuli disciplinu štednje svojim nezadovoljnim glasačima. Mešavina besa i pesimizma Javno raspoloženje bi najbolje moglo biti opisano kao mešavina pesimizma i besa. Razmišljanje o budućnosti Evrope dovodi nas do toga da moramo da zaključimo: dok se većina Evropljana slaže da je EU dobro mesto za život, opada njihovo poverenje u ekonomske moći Unije i njen kapacitet da igra veliku ulogu u globalnoj politici. Šest od deset Evropljana je ubeđeno da će životi ljudi koji su sada u dečjem uzrastu biti teži nego današnjim generacijama. Još više je zabrinjavajuće da gotovo 90 odsto Evropljana vidi veliku prazninu između onoga što javnost želi i onoga šta njihove vlade rade. Samo trećina Evropljana – prema anketama u svih 20 članica – oseća da je njihov glas bitan u EU, a samo 18 odsto Italijana, kao i 15 odsto Grka, smatra da je njihov glas bitan u njihovim sopstvenim državama. Koliko, dokle? Već citirani ruski publicista Ivan Kostev razmišlja: Ima li mesta pitanju – koliko je nezamisliv raspad EU? Zar nije tačno da preživljavanje EU zavisi od sposobnosti njenih lidera da se izbore sa političkim, ekonomskim i psihološkim faktorima, koji su inače bili u igri i prilikom pada Sovjetskog Saveza? |
Ranije ili kasnije, nemačko političko rukovodstvo moraće da kaže Nemcima da se sav novac koji pozajmljuju ugroženim i slabim ili oslabljenim državama članicama EU – neće vratiti. A treba znati da je tu angažovano oko 300 milijardi evra. Deo tog novca će bespovratno biti izgubljen. Pri tome, od nemačkih poreskih obveznika tražiće se još novca, ako bude potrebno da bi se evro spasao.
To neće moći da se postigne samo kresanjem nadnica i plata da bi se postigla konkurentnost u slabo stojećim zemljama Unije. Od Nemaca će se tražiti još. Politička klasa Nemačke je, možda, i spremna na tu žrtvu radi spasavanja Unije, "ali je daleko manje sigurno da je na to spreman nemački narod".
Svojevremeni britanski bestseler Gevina Hjuita, "Izgubljeni Kontinent", s podnaslovom "Najtamniji časovi Evrope od Drugog svetskog rata", sadrži i ovaj stav:
Da li je ovo što Evropska unija sada ispostavlja Kontinentu neko "raskršće stranputica", na kojem se našla nekadašnja ideja De Gola, Adenauera, Monea, Gi Molea, Delora i drugih sanjara miroljubive, samodovoljne i humanističke Evrope koja sebi nikada ne bi dozvolila da se nađe na strani fašista u Ukrajini?!
Veliki deo ljudi – naročito u zemljama tranzicije – još veruje u evropske institucije, više nego njihovim vladama. Ali je, uporedo s tim, sve više zebnje da će – kako zaključuje Gejvin Hjuit – EU jednog doglednog dana da se pokaže samo kao eho idilične zamisli, u svetu koji se vrtoglavo menja.
Šta želi 500 miliona
Ono što evropski lideri ne mogu da predvide jeste "količina strpljenja u ljudima". Evropljani nisu stigli da prigrle ovakvu Evropu u potpunosti, čekajući da Unija osmisli odgovore na ključna pitanja: Može li, uopšte, ovaj ambiciozni projekat – i zašto bi – da ih oslobodi zagrljaja nacionalnog i suverenog? Može li da ih inspiriše? Može li da im, u meri njihove nade, oslobodi dinamizam i energiju? Iznad svega, da li je EU sposobna da odgovori potrebama i zahtevima 500 miliona njenih ljudi?
Problem Evropske unije je u tome što ni na jedno pitanje ovog trenutka nema odgovora. Umesto toga, od Delorovog vina načinila je Barozovu bevandu.
Evropska unija se ovog trenutka zabrinula o sebi, sputana svojim izneverenim snovima. U kontroverzi sama sa sobom, u neku ruku, ma kako to izgledalo prejako, da li je zaista na putu da bude samo "izgubljeni Kontinent".
"Subimperijalni" instinkt širenja razvodnio je njenu esenciju. Oslonac na vojni kišobran Amerike suspendovao je slobodu njenog strateškog manevrisanja, a služenje ekspanzionoj ideji "Američkog stoleća" oduzelo joj je i nezavisnost strateškog odlučivanja.
S čim će takva dalje?
